Битеф

żom savesti - vise mu nije dovoljno. Mora da dodirne prstom izbavljenu žrtvu, u mazohistićkom zanosu moliti je za izvršcnje presude. (Mehanizam dobro poznat iz vremena velikih cistici. kad su Bogu duha krive žrtve, kao u mazohistićkom transu, ne samo priznavale i neučinjenu krivicu nego se i ponižavale samouvredama.) Da li Bartodziej zaista żeli da ga Anatol osudi i sveti mu se? Apsurd. Nije slučajno sto Mrożek 1964. godine stavlja Ijubavnu ispovest Bartodzieja pored Staljinovog portreta pred odlazak Anatolu. Bartodziej odlazi Anatolu da bi se ponevo okupao u suncu svoje mladosti, da poveže - kako sam każe - uzrok sa posledicom, dakle da povrati izgubljeni smisao života. A smisao života - po prirodi stvari - zauvek će biti u magičnim formulama i doktrinama zatvoren. Zbog toga je upropastio život Oktaviji - bila mu je jedva namesnik najveće ljubavi , pa je zato i pobegao onda kada je nastupila Anatolova nesreča. U životu, sa najobičnijim stvarima čoveka kao sto su ljubav i patnja nekako se nije snalazio njegov domen bio je sintetizovanje života u visi smisao, manje-više po-

put Hegelove śeme: teza + antiteza = sinteza, preobličena ovde u dve jednakosti: dželat + žrtva = napredak istorije i uzrok + posledica, = smisao. Dvostruka neraskidiva veza spaja Bartodzieja s Anatolom i svaka od tih ličnosti opterečena je duplim značenjem. Tehnika stvaranja kod Mrožeka, počevši od Emigranata, je siedeçà: plan realnih dogadaja i sudbine grupa, kao i plan alegorije koji se nad njima nadgrađuje, uopštava se. U Emigrantima AA i XX bili su ne samo inteligencija i robovi u pravoj emigraciji, negde ispod stepenica 20. kvarta Pariza, nego i alegorije dva naroda - naroda Konrada i i naroda Chama i domaéoj stvamosti onog vremena. Dva naroda, koji su odvojeno jedan od drugog emigrirali. U portretu, Bartodziej i Anatol su istovremeno individue za sebe u alegorijama dva naroda upućenih jedan na drugog. Upućenih za večno zajedništvo u odnosu na portret i u portretu dok traje era lošijeg boga. U poredenju sa Emigrantima , lik dva naroda u Portretu iskomplikovao se i obogatio celim spektrom osnova, iz-

rażenih ovde kroz żene. Anabela, olićenje seksa mladosti, na kraju se cupa iz te galerije osuđenika. A Oktavija, obična žena, iz običnog života, postaće čuvar te galerije, osvetoIjubiva Jerina u odnosu na sopstvenog muža. To če Oktavija naterati Bartodzieja da se počne brinuti о раralizovanom Anatolu: - Hteo si apstraktnu kaznu, hteo si ispaštanje - ponesi ga sada deista u odnosu na teško bolesnog čoveka, pobrini se za njega. Saznaj, najzad, sta je to čovek. Da li če ta lekcija običnogživota, obične pristojnosti, da li će to prevaspitavanje koję je Bartodzieju nametnula sopstvena žena, uspeti? U Portretu néma i ne może postojati odgovor na to pitanje. Mrożek ne ulazi u teren istorijskih prognoza. Slika portret naroda preslikanog u portret lošijeg boga ideologije vremena i vice versa. Możda i zato poslednju reć u drami ima glas sa ulice: Popravljam lonceeee! Ponuda postoji, ali da li će biti klijentele? □ Elżbieta Morawiec [Prevod sa poljskog: Mile Mitovski]

Popiół? Diament? Sławomir Mrożek Jestem wychowankiem Polski Ludowej. Nie od dziecka, ale prawie. Ukończyłem szkolę średnią (matura) w 1949. Rok przedtem czytałem ówczesny nowość i największe wówczas wydarzenie literackie, które v zresztą nie przeminęło, lecz-okazało się nieśmiertelnym dziełem polskiej literatury. To znaczy - nieśmiertelnym do dzisiaj, ponieważ do dzisiaj jest wydawane w ogromnych nakładach jako lektura szkolna, czyli obowiązkowa, i jednocześnie jako lektura nieobowiązkowa, lecz spontanicznie poszukiwana przez każdego czytającego Polaka w każdym kolejnym pokoleniu. Rzadki wypadek, może jedyny, kiedy powieść napisana po wojnie i opublikowana przez władzę lu-