Битеф

lamost u provincijskim pozorištima, što je pisca veoma iznenadilo. Moj ’Ujka Vanja', piše tim povodom A. Cehov svom bratu Mihailu, putuje po unutrašnjosti i svuda doživljava veliki uspeh. Čovek nikąd ne zna kad te sta dobiti, a kad izgubiti. Od tog komada nisam očekivao niśta. Drama je joS uvek vrlo aktuelna. Do danas je izvođena u mnogim pozoristima Sovjetskog Saveza i svela. U Litvi je Ujka Vanja izvođen dva pula, i to u dramskim pozorištima u Vilnusu i Siauliaiu 1954. godine. Drugim recinta, predstaya u Državnom omladmskom pozorištu Litavske SSR treća je po redu.- U stvaralaćkoj biografai reditelja E. Nekrošiusa to je drugi susret sa A. Čehovom; godine 1979. režirao je dramu Ivanov u Kaunaskom dramskom pozorištu. Ne bismo želeli da gledaoca lišimo uzbuđenja prilikom prvog susreta sa dramom niti da sve njene tajne odamo unapred. Ograničićerao se samo na nekoliko opaski u vidu svojevrsne posetnice ove Jiredstave. Motiv izgubljenog vremena i upropašćenog života odjekuje u ČehovIjèvom Ujka Vanji veoma snažno i bolno. Isto tako snažno i bolno doimaju se i dramske sudbine njegovih likova. Međutim, reditelj E. Nekrošius istovremeno izvlači još jednu temu koja kao da je naznačena između redova, Reč je o upadu u život sirovog, grubog i površnog i о njihovoj rušilačkoj moći. Osobena atmosfera Cehovljevih drama, koja je tako očita kad se one čitaju, cesto nestaje kad se pojave na sceni. Nekrošiusova maśta kombinuje i konkretizuje sve - stvarni Ijudi sa svojim konkretnim sudbinama oživljavaju na pozornici, njihovi uzajamni odnosi poprimaju konkrétan oblik, a sve śto je izmedu redova poćinje da govori. Pauzę su punę značenja, osećanja, misli i raspoloženja i komád slice svoj prostor, svoju atmosferu i svoj život. ... Reditelj pristupa Ujka Vanji kao delu svetske klasike da bi ga tako ućinio svojim. Privlače ga neizražene mogućnosti Shakespearea XX véka, pa u drami ne raspoznaje uobićajenu melodiju sumorne sredine života, več kakofoničnu muziku propasti čitave jędne istorijske, a pogotovu kulturne epohe. Stvar, međutim, nije samo u temi. Dok vodi komád kroz sve clemente scenske strukturę, Nekrošius stvara novo estetičko jedinstvo i ukida dosledan tematski pristup koji nas je dugo i potpuno zadovoljavao. Dramska forma izranja iz bőrbe ruśilaćkih i graditeljskih tendencija, cime se nagło povećava zračenje samog umetničkog materijala. Nekrošius oslobađa i umetnički preob-

ražava energiju raspadanja. Vazduh koji se übacuje u predstavu, omogućava igru u polutonovima. Nekrošius se lišava mogućnosti da stvara iluzije jer ga pokreće patos zagledanosti u suštinu. Njegov je svet nepomična svetlost u praznini, koji oblik i prostor prima umesto da ga oni opčinjuju. Nemogučnost pravog samoostvarenja nagoni Čehovljeve likove da stvaraju mistificirane oblike života fatamorgane, surove igre, prevrtljive strasti - i to dovodi do još dubljeg pada. Posto je do temelja razorio tekuće stereotipe kojima su gledalac i umetnost ogradivali od preteée stvarnosti, Nekrošius vraća predstavi i liriku, i patos, i humor i vazduh, ali sve to postavljeno na nove temelje i prožeto njegovim prodornim uticajem. Kroz oštre scenske disonance Nekrošius nudi nov smisao za lepő. ZahvaIjujući njemu, svaki postulat komada dobija svoju plastičnu formulu. Udubivši se u tekst, reditelj otkriva tipološku vezu između Čehova i Dostojevskog i aktivira one poetičke clemente koji se širom otvaraju.prema novoj umetnosti. Predstava dopušta da pretpostavimo da je Rendgenov pronalazak koji je omogućio da se pogledom pronikne kroz čovekovo telo, za nas možda isto toliko značajan kao i piščevo prijateljstvo sa Levitanom. Istovremeno, otkrića avangarde koja nailazi nisu ništa manje bitna od impresionističke poetizacije ili lornova moderne. U Ujka Vanji Nekrošius iznosi na površinu ono što je početkom našeg véka utrlo put Picassoovim Gospođicama iz Avinjona. Cini se da Nekrošius postoji da bi podsećao na postojanje ne-euklidovskih prostota, u kojima se presecaju paralelne prave i zbiva mnogo neverovatnih stvari, Mnoge stvari koje smo inače navikli da suprotstavljamo, u njegovim predstavamotkrivaju svoju neprotivurečnost. Suprotno takođe važi. Na primer, ovom reditelju nije tuđa podela pozorišta na psihološko i uslovno-metaforičko, jer on traži sintczu. Mogućno je da Nekrošius teži onoj arhaićnoj strukturi koja takvo suprotstavljanje jednostavno ne poznaje i koju onda ispunjava univerzalnitn, pa, prema tome, i savremenim sadržajem, U načinu stvaranja nove zbilje jasno se oseća mitološka priroda umetničkog razmišljanja. Odatle police prednost koja se daje opštem, postojanom, suštinskom. Otuda takođe i posredna fantastičnost ne onog što se slika, već slike same, i posebna tajanstvenost koja nije manir već se odnosi na doživljaj svela kao zagonetke postavljene čoveku. Za nas nema ničeg nejasnog dok smo