Битеф

u predstavi, pod vlašću njenih zakona. Sraisao zbivanja prodire u nas neposredno, najkraéim moguénim putem. Razumevanje ide mimo zapažanja. Pitanja se javljaju kasnije. posto smo se vratili u obiéno stanje. Dok reéi dovodimo u red, smisao beži. U poteri za njim. poéinjemo da govorimo: To je bilo kao... i čini nam se da su to metafore samog reditelja. Tradicionalno rasudivanje о metaforičnosti Nekrošiusove umetnosti mora se utanaéiti. Metafora, kao poređenje, prenošenje znakova, u rediteljevira rukama sagoreva. On je prisiljava da se seti mitskog porekla, u kome nije bilo problematiénog kako, veé se beskompromisno potvrdivao osnovni glago! Ijudskog govora - bili. □ Marija Volodina, Vladislav Ivanov Ejmuntas Njakrošus: tradicija i avangarda, Teatralnaya zhizn, 1988, No. 1

Eimuntas Nekrosius ... Scenska metafora ne może da budę sama sebi cilj. Ona je leporeka onda kad izranja iz opšteg konteksta i stila predstave... Nikako nisam spreman da prihvatim da dobra, snažna, upečatljiva predstava nije mogućna bez metafore. Ne slažem se da je pozorište kője se nalazi bez scenske metafore, pozorište nižeg ranga ili manjih umetnićkih kvaliteta. Ne, Ako se ono što danas želimo da saopštimo sa pozornice može reći neposredno, onda nisu neophodni znad scenske metafore. Kako kažu, ne treba istinu uvijati u oblande. Samo, treba da znamo šta ćemo da kažemo i kome to želimo da kažemo. ... Da, u modernom pozorištu reéi mnogo znače. Greši onaj koji tvrdi da ja ne priznajem reéi, da ih prenebregavam. Koristim sve reéi u tekstu kője su potrebne za razvoj

pozorišne radnje. Giuraci i ja sa velikim zadovoljstvom i poštovanjem éitamo čitave tekstove Cehova, Shakespearea, Dostojevskog i ostalih velikih književnika svih vremena... Mora se samo reéi da reci nisu jedini građevinski, stvaralaéki material u pozorištu. Verovatno nam je vizuelno paméenje bolje od auditivnog. Gledaoci možda ne mogu da zapamte sve reči nekog komada, ali dugo parate kako su te reéi izgovorene. One popunjavaju kretanje glumca, oblik radnje u scenskom prostoru, opšti utisak o liku ... ... Največi uticaj na umetnost ima VREME. I najvažnije je shvatiti sukob vremena i éoveka. □ Odlomak iz intervjua.

Eimuntas Nekrosius Nikad se ne stidim svoje naivnosti.

Ima mnogo složenih komada kője još nisam kadar da režiram. Čudno mi je kad neki reditelj uzme Hamleta i počne da stvara vlastitu füozofiju. Zaśto? Sve je u toj drami tako komplikovano i duboko, da bi reditelj trebalo samo da sve objaśni gledaocu. Jasno, najpre bi morao da sve sam sebi razjasni. Tu sve piše! Medutim, mnogim rediteljima to nije dovoljno. Takvi obogaćuju Shakespearea sopstvenim filozofiranjem i tako sve zamrse da gledaoci ne mogu da shvate ništa a kamoli bit monologa Biti ili ne biti. Gledaoci stiču utisak da su ti čudni ljudi pričali, pričali i onda - olišli sa pozornice. Rediteljski zadatak (ne jedini, ali prvi) jeste da public! razjasni sta to biti ili ne biti znači; o ćemu je tu ree i zašto, da svemu tome postavi prave temelje. □ Iz intervjua nedeljniku Gimtasis kraštas („Domovina“) s—ll. novembre 1987. godine

Mihail Uljanov, glumac Misiim da Eimuntas Nekrosius poseduje retku osobinu da oseéa pozornicu. U njegovom pozorištu pozornica nije samo mesto gde se izvodi neka radnja sa manjim ili veéim uspehom. Pozornica njegovog pozoriśta je gradevina u kojoj on stvara vlastitu kosmogoniju, svet koji ne naliči ni na jedan drugi, svet sa sopstvenim zakonima i ritmom, sopstvenim zamajcem, sopstvenim mirisom, bojom i ukusom. □ Iz intervjua pod naslovom Velika priviamosi umetničkog tajanstva, Tiesa, 25. noverabra 1987. godine Vidimo svoj obraz u ogledalu klasike. Svaka epoha ima svog Hamleta i Kralja Lira, svog Ujka Vanju i svoj

Višnjik. Klasični tekstovi se ne menjaju; menjamo se mi koji te tekstove čitamo. ... Šta da rade živi, oni koji nisu umrli sa svoj om epohom, s njenim veé besmislenim idealima i vrednostima; kad novo doba još nije nastupilo? Ujka Vanja, u režiji E. Nekrošiusa, zbilja je poslednja fotografija epohe koja se povlaéi. □ Valdas Vasiliauskas, Ogledalo nas odraiava, Svyturys („Svetionik“) 1986, No. 15* Nekrošiusova predstava se, kao i Čehovlj evi komadi, rada iz svakodnevice i, onda, neprimetno, u njoj umire. Predstava počinje i završava se bolešću, životni krug se zatvara, očekivanja junaka, drame, očajnički-pokušaji da se istrgnu iz tog kruga nestaju u jednoličnosti, tihoj, umrtvljujućoj monotoniji koja cedi i poslednje životne sokove. Počinjemo da verujemo u reči Arthura Schopenhauera da svaki rastanak izaziva predosećanje smrti, a svaki sastanak osećanje ponovnog oiivljavanja. □ Valdas Vasiliauskas, Ogledalo nas odraiava, Svyturys („Svetionik“) 1986., No. 15 '

Aleksandar Volodin, dramski pisac Ostvarenja E. Nekrošiusa su tako bogata idejárná da u njima svako nade nešto za sebe. U njegovim predstavama najviše me se doima tema prisile i ropstva, ponekad vrlo jasna i snažna, a ponekad priguśena. Frisila i ropstvo kod njega su isto tako raznovrsni kao i u životu. ... Nekrošiusova ostvarenja se rastvaraju postepeno, kao magija. Uvlace vas u svoj vrtlog kao Ravelov Bolero, najpre lagano, a zatim sve brže i brže. □ Iz intervjua pod naslovom Velika privlačnost umetničkog tajanstva, Tiesa, 25. novembar 1987. godine Lithuanian company to bring two plays to Alley Houston will get a taste of glasnost when the Alley Theater brings two Lithuanian productions to the stage. There is absolutely no doubt that we are coming, said Eimuntas Nekrosius, a staff director of the State Theater of Vilnius, one of the most gifted and highly touted theaters of the Soviet Union. Nekrosius, speaking through an interpreter, was referring to the longtime, well-laid plans for an exchange between the Alley Theater and the Vilnius Theater, which will bring two of that theater’s most successful productions to Houston in May. They are Chekov’s Uncle Vanya and V. Korastylev’s Pirosmani, Pirosmani... In turn, the Alley is expected

32

lìlTIEI :