Битеф

kanac. On čak pripada onoj polititkoj partiji čije je pristaše republika ranije proganjala, übijała, a danas ih otvorenih гики prima, ohoj partiji kojoj su destrukcija i smrt dozvoljena sredstva da bt se stiglo do cilja. Та nova uienja koja se danas propovedaju na otvorenim skupovima, a naród ih sa oduševljenjem prima, dovela su ovog ioveka do proposti. On je čuo da republikanci - među njima i zene - Gambettas i Grevys krv traže. Njegov oboleli um izgubio je svako uporište, bio je žedan krvi, krvi posedniike klase. Ne treba njega proklinjati, moja gospodo, vet komunu. U sali se razlegao glasni odobravajući žamor. Osećalo se da je branilac dobio spor. Državni tužilac nije imao prigovora. Predsednik je postavio uobičajeno pitanje: Optuženi, da li imate nešto da dodate и svoju odbranu. Co vek je ustao. Bio je oniźi, plav mladič, sa sivim, bistrim, prodornim očima. Taj dečko slabašnog izgleda odgovarao je snaźnim, slobodnim, milozyucnim glasom. I već posle prvih izgovorenih reči, potpuno je promenio sliku koja je о njemu stvorena.

Govorio je veoma glasno, i pomalo deklamatorski, ali tako jasno da se svaki, i najmanji slog mogao razumeti. Gospodine predsedniče! Ne želim da me pošalju и ludnicu, iák bih više voleo giljolinu, i zato ću vam soda sve reti. To dvoje ljudi sam übio zaro što su bili moji roditelji.. .□

Grimm priča Tvrdoglavo dete Bilo jednom jedno tvrdoglavo dete i nije htelo da sluša majku, Zato se ono dragom bogu nije mililo, pa je on pustio da se razboli. Nijedan lekar mu nije raogao pomoći i uskoro se dete našlo na samrtnom krevecu. Kad je spuśteno u grob i kad su ga zemljom pokrili, iz zemlje se odjednom pojavìla njegova isprużena oleica. I ma koliko je svežom zemljom

pokrivalì, opet bi se pojavljivala. Majka je sama morala da ode na grob i da prutom udari rudeu. Tek kada je to uradila ona se povukla. I dete je, najzad, našlo mir pod zemIjom.D Pokaži svoje rane Kako Johann Kresnik i Gottfrie Helnwein u Hajdelbergu na novi nácin kazuju priču о Machbetu. Zavesa u pozorištu crvena kao krv, pozadina bine bela kao sneg, a povest: crna priča. Ogromna bela scena, na čijim zidovima je, kao beli mrtvački kovčezi, postavljeno tuce ili vise kada, več na prvi pogled liči na operacionu salu пеке klinikę, a korák dalje - na mrtvačnicu. Takođe pretpostavljamo da prazne providne plastične cevi ne služe kao moderne

neonke, naročito kad počnu da se pune crvenom bojom. To su krvni sudovi. I pored sve jeze kojom odiše scena, taj klinički duh ima šika. Podseća na sjaj disko-kluba. Macbeth je, pre svega, koreografski igrački teatar Johanna Kresnika, rauzika Kurta Schwertsika, oprema Gottfrieda Helnweina. Predstava tek što počinje a uz grmljavinu se, u dnu scene, otvaraju gvozdena vrata. I kao iz najdublje tame, na crnilo pozornice stupa jedan mali tamnoputi gospodin, sa svešteničkim šeširom i liraenom kofom u rud. Tako ide kroz prost or do rampe, i iz kofe istresa u orkestarsku rupu živo meso i krv. Puno toga pliva još odranije u rupi, Macbeth ima vrednog mesara. Svet je klanica Ovaj ritual (pozadi vuum, napred pljas) ponoviće se u toku večeri više pula. Nemi sveštenik, koji sa uvek istom smernošću izvršava svoju neprijatnu dužnost, simbol je krvave moéi ili nemoći erkve, I zaista, svaM nastup malog crnog oca je na samoj ąranici jezive komike. Na pozorišnom programu sam zabeleżio ertieu

Pater Bokassa. Od samog početka ne nedostaje ni jedan snażan i izuzetan utisak. Od svega, najjači je doživljaj da je svet bio i ostao Manica. Od početka, Kresnik prati suštinsku šekspirovsku liniju koju mu Gottfried Helnwein, austrijski, skulptor ukazuje svojim specifičnim oznakama (scenski kolaż, koreografija, prostoma umetnost sa muzikom, brzomenjajući kontraverzni aranžmani, udarci gonga i zatamnjenja, ansambl uvijen u bele marame kao četa živih mumija). Igrači u kadama kője su postavljene u eik-eak, kao parket, kao zdrobljeni, iskrivljeni, osakaéeni fetusi, ili kade postavljene u prostoru kao mrtvački kovčezi, pokrivene belim maramama; samo jedna je pokrivena ervenom maramom. A onda se pomaljaju pojedinačne figure, jedna u uniformi admirała (ili pilota), a Dankan, kralj u zlatnoj košulji, koji za života nosi zlatnu masku kao mrtvi gospodar antike. Tri mlade żene ulazeći igraju, tri crna ženska šerifa (ili SS żene), sa cmim akten-tašnama, belim narukavljem (sa južnogermanskira simbolom), krvavim flekaraa na licu - veštice. Dva skoro gola mlada čoveka, kovitlaju (jedan na drugog)

bljestavim, krvavim noże vinta (svira piano-muzika), rastežu se u spamom transu, dok jedan konačno ne probode dmgog: Macbeth svog prijatelja Banka - kraj jedne smrtonosne dečačke ljubavi. Tri veštice ga opkoljavaju, igrajući dižu svoje uske suknje, nude mu svoje dojke iz kojih on umesto mleka krv sisa, Njegova ledi, femme fatale jednog slabog dečaka, nosi svoju prepoznatljivu boju: kad ona posle Dankanove smrti, pokušavajući da sa sebe spere krv, toliko dugo сера svoju crvenu haljinu dok ne ostane u belőj podsuknji (posmrtnoj halj ini). Pored misterioznih, ima i neodoljivo lepih ideja, kao na primer jedna néma igra u Macbethovoj spavaćoj sobi, gde noe pre übistva, Dankanova kraljevska kruna s početka šaljivo, a zatim groteskno, sve požudnije, ide od glave do glave igrača, cime svako postaje kralj ili kraljev übica. Ali ove ideje kao da jedva prevazilaze suštinu Shakespearovog komada. Naravno da Johann Kresnik może kao kreator igračkog teatra da bude slobodan u odnosu na tekst igrajući se sa manje ili više slobodnim asocijacijama. Posle poiovine komada, medutim, nikako nije jasno da li se

Kresnik tom slobodom stvarno služi. Čini se kao da je sve u redu, ali mogio je i uz punu vernasi delu isto tako dobro da budę i drugaćije: veštice, na primer, umesto da su erni šerifi, mogle bi biti i tri psihoanalitičarke. Drama о kraljevom übici i notorično-neurotično usamljenom diktatoru, gamirana igrama nożem, a sve to preseljeno u (baletsku) kliniku za umiranje - to jog ne bi bilo sve. Dugo treba da se odgoneta ovakva izvedba Macbetha. Velika, jeziva dećja igra Na kraju, sigumo nisu sve zagonetke Hajdelberskog Macbetha resene. Ali sa najmanje tri graiidiozne scene i basnoslovnim zadnjim činom Kresnik i Helnwein su odstranili sva pitanja estetske samovolje njihovog igračkog teatra. Zavesa. I opet. Odjednom, bina je izmenjena, deca se igraju u veselo obojenim odeliraa, oko predimenzioniranog, sigumo cetili metra visokog stola za doručak, na korne je čajnik od pedeset litara, Jutamja idila; kao patuljci, protežu se i kotrljaju dvoje dece, posle veé izvedenih egzaltirano krvavih scena,

igrama s nożem prabacuje nas predstava začudnim zaokretom u zemlju cuda Alise i Gulivera, o kojima će übrzo brinuti lepa, mlada majka. Kasnije se otvaraju g\'ozdena vrata i ulazi nekoliko divno nasmešenih muškaraca u lekarskim odelima. Svi veselo igraju, samo gvozdeni špicevi na cipelama muškaraca, koji se tu i tamo naziru, upućuju na cme slutnje. Dakle, gospoda u belom odjednom u igri počinju da to dečje društvo napadaju, dave, napastvuju, tuku, majku vezuju, prikuju za nogu od stola. Tada sablast nestaje (prolazi), ali u glavi ostaje iznenađujuća, začuđujuća slika: Macbethova naredba smrt konkurentske porodice Makdaf, I sam Macbeth deluje kao da je dospeo u svoj ostvareni san kao prokletstvo (kletva) veštičjih proročanstava i sopstvenih (?) delà. Carobnjakov šegrt koji je prerano pozvao duhove za bilo kakav majstorluk. Kao kralj najzad, nosi biskupsku zlatnu kapu ali ipák sličniju kapi dvorske lude. Zatim tri veštice (u neizostavnom, crnom donjem rubIju) stavljaju svog kralja - igračku, igrača - kralja (koji je samo u gaćama) u ogromne erne čizme. U njima

13171=1=