Битеф

du komplementarnih ali suprotnih kategorija, odnosno vrednosti Ijudskog sveta, kakve su na primer dobro i zlo. sreča i nesreča, svetlost i tama, jasnovidost i slepoća. nevinost i krivica. slast i patnja, koitus i zločin, itd. Tradicionalna polarizaciju izmedu tih kategorija Svetinova igra istovremeno i sistematski problematizuje. Svetinova Šeherezada prikazuje kako se suprotni polovi ne samo privlače več se neprekidno pretvaraju jedan u drugi, tako da manihejska vrednosna granica između njih postaje sve nesigurnija i potvrduje se da je u stvari ljudski rod samo jedan: u svojoj suštini zapravo nerešiv. paradoksalni kompleks suprotnosti. Šeherezada pokazuje i da je takvo dijaboličko jedinstvo ljudskog sveta pre ili kasnije saraouništavajuče i da je ljudski rod u suštini katastrofičan, To je. naravno, i kraj tradicionalne priče, odnosno primera sa eshatološkim akcentom. Šeherezada na kraju nc uprizorava ni nekakvu pobedu pozitivnog vrednosnog načela nad negativnim načelom (kao ni suprotno).

več svoju priču vrača na neutralnu i ništavnu tačku. tako reči ponovno na polarnu tačku i na početak. Doduše. na kraju Šeherezade tarna pobeduje svetlost, slepi brat uništava brata koji vidi. Kasnije, medutim, ni on ništa ne postiže jer slepi brat sa bratom koji vidi uništava i sebe. Na kraju su zaista samo još smrt, slepoća i tama. Međutim. kad je tako. onda ni kraja ni slepoče, mraka ni smrti više ne može biti. Bez svakog ostatka i viška zaista ostaje samo još ništa. Izgleda da je na kraju Šeherezade to ono prvobitno ništa. ona biblijska pusta i prazna tarna koja je bila pre početka. Motiv ženskog neverstva koji dominira u izvornoj priči iz Hiljadu i jedne noči i koji jednako opredeljuje oba kraljevska brata, Svetinova opera proširujc sa dva fabulativna obrasca koji se mogu pojedinačno ili povezano često susresti u zapadnoevropskom mitskom odnosno pripovedačkom predanju i koji se od samog početka javljaju i u pozorištu. To je najpre p r iča o čovekovom stremljenju da postane gospodar svoje sudbine

(bcz obzira, na primer, na pronicanja koja više sile označavaju prilikom njegovog rodenja) - i to je onda priča o sporu izmedu dva brata. Šeherezada ta dva fabulativna obrasca povezuje ugledajuči se možda na najparadigmatičniju priču sa početka zapadnoevropske duhovne tradicije, priču o kralju Edipu, njegovom ocu Laju i majd Jokasti. kao i o sinovima Eteoklu i Polineiku. U dramaturškem smislu kod Svetine je reč o takozvanom analitičkom principu. Zaplet priče u Šeherezadi počinje još pre početka. i to kod Majke sultanije, čuvaricepečata. Kad se rodio prvi sin Sahzeman, i na zemlji i na nebu pojavljuju se preteča znamenja. Sultanija ih shvača kao nagoveštaj katastrofe, strašnog smaka svega i svih ako Sahzeman zauzme presto. Pošto na svaki način hoče da zaštiti svet od uništenja. uzima sudbinu u svoje ruke i prvorodenom sinu oduzima pravo na nasleđe: tek rodenom detetu bodežem vadi oči, Prema predanju. najstariji sin ne sme. naime, da zau-

zrne presto ako je slep. jer slepac ne može da vlada milionima porova očiju. Tako vlast nad svetom dobija sültanijin drugi sin Šahrijar. a slepom Šahzemanu majka daje vlast nad mrakom. - Ma kako to za majku bilo bolno, kao sultanija je übedena da je sada svet rešen: podelom vlasti izmedu dva brata trebalo bi da hude obezbeđena ravnoteža izmedu njihovih krajnjih polova, tame i svetlosti.. . Naravno, mitska logika priče koja je logika zamke u kojoj čovek postupa pogrešno bilo šta da učini. zahteva da sultanija svojim okrutnim delom baš ništa ne rešava. Njeno delo se, uprkos dobroj nameri, olkriva kao sudbonosna greška, tj. kao samovolja i zločin. Ljudske želje u suprotnosti su sa voijom bogova. - Majka sultanija nedozvoljeno je dirnula u prirodni poredak stvari, ogrešila se o zakon koji je veči od čovcka i prema kome legitimno pravo na naslede ima prvorodeni sin. Proricanje o kraju sveta time nije odbačeno. katastrofa je samo odložena.