Битеф

kovati sa svojim junakom, i čak i ne oseča da potpada pod njegov uticaj pod koji inače ne bi mogao potpasti nikakvim pridikama niti idejnim predavanjima. Kod mene ličnosti se potpuno zaokružuju tek onda kad uzmem u obzir sve prozaične i važne ropotarije. kad. sačuvavši u glavi sve glavne črte karaktéra, oko njega sakupim sve i najmanje sitnice, sve ono što se svakodnevno oko čoveka dogada. jednom reči kad premislim o svim važnim i nevažnim stvarima i ništa ne izostavim. U tom pogledu u mojoj glavi je sve onako rasporedeno kao i u glavi večine ruskih ljudi, mnogo lakše urnem da prikažem nego da izmislim nešto. (...)□

Turgenjev: Gogolj (odlomak) ... (Gogolj) ... izjavio je da je nezadovoljen glumcima koji nastupaju u Revizora, jer nisu pogodili glas. pa je on voljan da im pročita ceo komad od počelka do kraja. Ščcpkin ga je odmah uhvatio za reč i dogovorio se gdc i kada če se to dogoditi, Dan-dva posle susreta. Gogolj je zaista pročitao Revizora naglas u jednoj sali kuče u kojoj je stanovao. Żamolio sam za

dozvolu da i ja prisostvujem torn čitanju. Bio je tamo i pokojni profesor Sevirjov i. ako se ne varam, i Pogodin. Od glumača se pojavilo samo nekoliko. jer su smatrali uvredljivim da pisac tako reči želi da ih poduči. Od glumica se nije pojavila ni jedna. Kako sam zapazio. Gogolj je bio ogorčen slabim odjekom svog predloga... jer opšte je poznalo koliko je retko nudio takve milosti. Lice mu je natmureno i imao ledeni izraz, pogled sumnjičav. Tog dana je zaista izgledao bolestan. Onda je počeo da čita i. malo pomalo. živnu. Onda sam ga slušao prvi, a ujedno i poslednji put. 1 Dickens izvršno čita naglas, mogao bih čak reči da odigra svoje romane; čitanje mu je. mogu reči dramatično, prosto teatralno. Mirnikom sve više oživljava ličnosti, što nas dovodi čas do smeha čas do suza. Nasuprot torne, Gogolj meje poneo svojom jednostavriošču i umerenošču, ozbiljnom i ujedno naivnem iskrenošču. tako da je izgledalo da skoro i ne primečuje da li ima ili nema publiku i šta ona misli o njemu, Izgledalo je da mu je jedina briga kako da prodre u jednu i njemu novu temu i kako da što vernije iskaže svoje lične utiske. Imao je izvanredan uspeh u komičnim i humorističnim delovima. Izazivao je opšti smeh, i kako je to bio zdrav smeh! A onaj kojrje izazvao to vedro raspoloženje nastavio je da čita, uopšte ne obračajoči pažnju na opšti smeh i prosto se čudeči tome. 1 sa kakvimje čudenjem i snebivanjem izgovorio poznatu rečenicu gradonačelnika (na početku

komada) o dva pacova: Nasrnuli su na mene, onjušili me, a onda se odšetali! Tada se polako osvmuo oko sebe, pogledao nas. kao da od svih nas traži objašnjenje za tako neobičan dogadaj. Tek tada sam shvatio koliko su Revizora površno i neodgovorno igrali jedino vodeči računa o trenutnem zasmejavanju. Obuzela me je neka ganutost: to je za mene bio praznični doživljaj. Na žalost, nije dugo trajalo. Gogolj nije stigao ni do polovinc prvog čina, kad su sc vrata iznenada i sa bukom otvorila i kad je upao jedan još veoma mlad. ali več vrlo drzak pisac. Osmehujuči se i žurno klimajuči protrčao je kroz sobu. nikom nije rekao ni reč i smestio se u jednpm uglu. Gogolj je začutao. počeo je snažno da zvoni i glasno se obrecnuo na slugu: Zar ti nišam rekao da ni koga ne puštaš? Mladi pisac se malo vrpoljio ali se uopšte nije zbunio. Gogolj je popio gutljaj vode i nastavio je da čita ; ali to više ni izbliza nije bilo isto. Žurio se, mrmljao. gutao reči. Ponekad je izostavio čitave rečenice. a onda bi samo odmahnuo rukom. Iznenadna pojava književnika izbacila ga je iz koloseka; njegovi živci izgleda nisu mogli da podnesu ni najmanji potres. Ohrabrio se da podigne glas još samo u poznatoj sceni laganja Hlestakova. Hteo je glumcu koji je igrao ulogu Ivana Aleksandroviča da pokaže kako treba shvatiti taj komplikovani pasus, koji sam posle Gogoljcvog čilanja osetio kao mogučan. Hlcstakova ponese njegov neobičan položaj, okolina, kao i sopstvena lakomisle-

nost. Zna da laže, ali istovremeno i sam veruje u ono što govori. Nije to obično laganje i hvalisanje, to je neka vrsta zanosa, nadahnuča, što i njega samog ponese. Molioci se tiskaju u predsoblju, trideset pet hiljada štafeta juri, ovi ludaci me napeto slušaju: gle, kakav sam ja smeo, nadmočan, svetski čovek! Otprilike je takav smisao dobio u Gogoljevim ustima monolog Hlestakova. Opšte uzevši, čitanje Revizora - kako je Gogolj sam rekao - bilo je skica, upučivanje i ništa više, a sve to zahvaljujoči uljezu književniku, koji je bio tako netaktičan da je i dalje ostao kod bledog i iznurenog Gogolja. Čak je ušao i u njegovu radnu sobu. Ja sam se u dvorištu oprostio od Gogolja i više ga nišam video. Ali, njegova ličnost je i dalje imala važnu ulogu umom životu. □

Odlomak iz pisma kője je pisać odmah posle premij ere Revizora poslao jednom drogom piscu ... Revizor je odigran, a u meni su mutna i neobična osečanja... Unapred sam znao i slutio šta mogu očc-