Битеф

od života tih polupismenih devojaka? Jasno, to jedinstvo bi se najlakše moglo objasniti onom najsvetijom od kritičarskih fraza da se reditelj bavi „opštečovečanskim temama“ i da ih i pronalazi u svemu što mu dode pod ruku. Ali. zaboga, u nekim junacima Vagončiča teško je pronači išta čovečno. Možda je bolje reči da nas objedinjuje. da nas osvaja, rediteljevo osečanje sveta koje se aktivno prenosi preko pozorišnog dela. K. G.: Kad sam bio mlad, činilo mi se da če se bilo kakav dogadaj umom životu odraziti na svemu; utihnuče ptice, zanemeče vetar. Mlada svest ne podnosi pomisao o torne da su priroda, prostor, svet prema njoj ravnodušni. Ali svet ne propada zbog tvog bola. Čak i kad čoveka stigne nesreča, grom neče zagrmeti i iza kulisa neče zasvirati violina. Reklo bi se daje životu svcjedno šta se dešava s čovekom, s balerinom Ljaljom, s devojčicama iz Vagončiča. To izaziva strah. Ali u toj ravnodušnosti, u tom što če se sve dešavati i bez nas. u shvatanju toga vidim stoički optimizam. Čini mi se da je Čehov tako doživljavao svet. Zbog toga, po meni, nema tragičnijeg pisca. Dok kod Dostojev-

skog nalazimo bogoborstvo, očajanje što bog ne daje uvek znaka o sebi. ali i übedenje da on postoji. dok kod Tolstoja postoji strah da zagrobni život ne postoji ali i nada da ga ipak ima, kod Čehova nema ničega osim našeg konkretnog, stvarnog života i smrti kao prostog fiziološkog čina koji je medicina potvrdila. Medutirm našom smrču završava se samo NAS život. ŽIVOT se nastavlja. Ja - nije ni početak ni kraj života i zašto da čutimo o torne. Zašto volimo pozorište? Zato što. kad se nešto na pozornici dešava, onda čak i najtananiji modemi reditelj koji sebi ne dopušta prvu loplu, postiže u svemu estetičku zaokroženost. kroz mizanscen, kroz neki osmišljeni ritam, neslučajnu boju. Značenje dogadaju daje okvir portala jer ograničava prostor. Pozorište volimo jer tu svaka pojava, svaki dogadaj dobijaju svoju ocenu. svoj smisao. M. S.: U Ginkasovim predstavama uslovno i bezuslovno se sudaraju neočekivano i svojebrazno. On kao da provocira inertnu percepciju gledalaca. koja je poslednjih godina doživljavala velika iskušenja u pozorištima raznih stremljenja i pravaca i

kao daju je zabavljalo naše samouvereno znanje o torne kako treba da hude. Pred našim očima prirodno postaje pozorišno. a pozorišno se pretvara u bezuslovno. Istinitost se pretvara u pozorište i s njom se igraju. Übeduju nas u ( nestvarno kao u pravo, ono što se dogada sad, u ovom trenutku, ovog časa. Ako gledaoca dugo i intenzivno vaspitavaju, uče ga kaosa nedeljne predikaonice. onda on počinje pažljivo da nas prati i prestaje da veruje onog Časa kad oseti tendenciju ka demagogiji ili počne da nas sumnjiči za nju. K. G.: Danas je veoma teško povuči gledaoca i naterati ga da poveruje u 1 vašu iskrenost. Da bi vam poverovao 1 čak i najironičniji gledalac, morate ' stalno balansirati na ivici istine i nje- ■ ne pozorišne suštine. Gledalac je 1 umetnički zadovoljen onda kad je osetio prelaz od jednog ka drogom. 1 Pozorišna bit prirodnog mora se razotkriti pre svega zato da bi vam poverovali. / U svojim najnovijim predstavama I primenjujem metod koji je otkrila i Henrijeta Janovska; to je metod pau- 1 za i namernog pozorišnog preuveliča- t vanja. -

Kad u Pet Uglova padnę ogledalo sa zida. a gledalac - jer sedi blizu - vidi da je palo pravo ogledalo, sa pravog zida, onda za tih nekoliko sekundi on izade sa predstave zato što je to več dogadaj koji se zbiva s njim. a ne sa licima u komadu; on preživljava rarbijeno ogledalo jer svi znaju za taj rdav znak, a preživljava i stanje „preuveličavanja“: šta če uraditi glumci, hoče li prekinuti predstavu... Prolazi nekoliko trenutaka tokom kojih gledalac ne zna šta če biti dalje. Dogadaj prima kao nešto što je doživeo na ulici i njegovi strahovi, radoznalost i sva moguča druga osečanja su njegova vlastita. I tek kad nastupi glumica, gledalac. shvativši da su ga prevarili, počne s olakšanjem da se smeje. Reklo bi se, a zašto? Smeje se zato što iz stvarnog vremena opet prelazi u uslovno. pozorišno vreme, iz stvarne uznemirenosti vrača se u drugu ravan doživljavanja. Tako metod namernog pozorišnog preuveličavanja ispunjava još jednu funkciju: vrača gledaoca u stvarno vreme i ističe pozorišnost videnog ma koliko ono delovalo životno. Osim toga, što je radnja srodnija onome što se dešava u životu, tim se više