Битеф

pozorište. tim je raznovrsniji i nepredskaziviji sukob, u kome neka mala, ružna sitnica na marginama glavnog sukoba može postati povod za nečiju katastrofa. U Vagončiču je autor gradio scenu u sudu na smenjivanju dijaloga. A ja u tu scenu uvodim sva svoja lica, sve ih. da tako kažem, trpam na jednu gomilu. Uzgred, glumci se često tome opiru. Prizor sa susretorh dva lica zadatak je za študente prve godine i mnogo je teže mnoštvo lica vezati u jedan čvor. Sta bi trebalo uraditi tu i u daljira prizorima u sudnici sa stanovišta poštenog profesionalizma? Trebalo bi smisliti biografiju svakog učesnika u masovnoj sceni, to jest, ozbiljno obraditi pozadinu. U početku se trudim da nadem nespojive poglede. gledišta koja ne odgovaraju nivou dogadaja. I. još... veoma je značajno ne zaustaviti se na dogadaju koji u komadu uznerairava večinu lica. M. S.: Paradoksalno je. ali onda kad umetnik živi aktivnim stvaralačkim životom, kad njegova umetnost još nastaje, menja se. kad je sutra drugačiji nego danas. kritičark govoreči o njemu, koriste ustaljene pojmove pokolenje, novi talas i ostalo - pa je umetnik sigurno svrstan u red i dobija iste epitele kao i ostali u toj grupi. I tek kasnije, posle mnogo godina. umetniku se dodele individualne, osobene. vlastite črte. Tada se pokolenje razlaže na ljude i onda se ispostavi da su im koreni, detinjstvo,.. bili različiti. K. G.: Moji su se pred rodili i živeli u Litvi, moj deda se rodio. živeo i bio streljan u Litvi, moj otac je sahranjen u Litvi. Ja sam se rodio u Litvi, učio u litvanskoj školi i hteo da postanem litvanski glumač. U prvoj godini študija u Lenjingradu dobio sam nadimak „baltički simbolist“. Ponosio sam se time. Vremenom je taj nadimak prestao da bude šaljiv, drugarski i pretvorio se u etiketu koju su mi lepili zvanično. Još pre pet godina, kad moji odnosi s pozorištima nisu bili naročilo idilični, to se ponekad objašnjavalo baš tim notornim simbolizmom. A čitava stvar bila je u tome što nišam hteo da se bavim bukvalnom svakodnevicom prenesenom na pozornicu i što sam tragao za slikovitošču zvuka, muzike, mizanscena. Svoje prve samostalne predstave radio sam u školi Salomej Neris, gde je književni kružok vodila divna učiteljica Roza Vladimirovna Grinterščik. To su bile predstave o Lavu Tolstoju, Grinu. Majakovskom. Kraj pedesetih. Predstave o pesnicima igrane su u dvoranama, a tekst je sastavio iz stihova, uspomena, dokumenata...