Битеф

KASPAR

Ja sam Stanovnik kule od slonovače Literatura je za mene dugo bila sredstvo da, ako ne sve. ipak saznam

više o sebi. Ona mi je pomogła da shvatim da sam tu, da sam na svetu. Još pre nego što sam počeo da se havim književnošću. bio sam, doduše, več dospeo do samosvesti, ali tek mi je književnost pokazala da ta samosvest trije pojedinačan slučaj, da nije slučaj, nikakva bolest. Ta samosvest me je spopala i bez literature, bilo je to nešto strašno, sramotno, nakaradno; prirodni tok mi je izgledao kao duhovna zbrka, sramota, razlog za stid. Tek je literatura proizvela svest iz te samosvesti, ona me je prosvetila time što mi je pokazala da nišam pojedinačni slučaj i da se drugima slično dešava. Glupi sistem vaspitanja koji je i prema meni primenjivan nije više mogao da mi naudi. Tako zapravo nikada me nisu vaspitavali zvanični vaspitači, več sam jedino dopustio književnosti da me menja. Ona me je prezrela, samo je ona mogla da me uhvati na delu. Ona mi je ukazala na pravo stanje stvari, koga nišam bio svestan ili sam bio svestan na nepremišljen način. Istinitost literature me je učinila pažljivijim i kritički orijentisanim prema istinskoj stvarnosti. Ona mi je otvorila oči o sebi samom i o onome što se dešava oko mene. Kad sam shvatio o čemu je, kad je reč o meni kao čitaocu ili o autoru, reč u literaturi, postao sam predusretljiv i kritički orijentisan takode i prema književnosti, koja svakako spada u stvarnost. Od literamog dela očekujem nešto novo za sebe, nešto što če me, makar i malo, izmeni ti, nešto što mi u svest donosi jednu još nesvesnu mogučnost stvarnosti, novu mogučnost da vidim, govorim, mislim, postojim. Od kada sam shvatio da sam se sam mogao izmeniti pomoču literature, da meje literatura učinila drugačijim, neprestano očekujem od literature novu mogučnost da se izmenim jer smatram da još nišam konačno formiran. Od literature očekujem da razbije sve slike o svetu kője izgledaju kao konačne. A pošto sam shvatio da se mogu menjati pomoču literature, da posredstvom literature mogu živeti svesnije, übeden sam da pomoču svoje literature mogu menjati druge. Klajst, Flober, Dostojevski, Kafka, Fokner izmenili su moju svest o svetu. Sada, kao autoru i kao čitaocu, dovoljne su mi poznate mogučnosti da prikažem svet, ne više od toga. Za mene uvek postoji samo jedna mogučnost. Nemoguče je imitirati takvu mogučnost. Model prikazivanja, koji se po drugi put primenjuje, ne donosi ništa novo, u najboljem slučaju predstavlja samo varijaciju. Model prikazivanja, ako je prvi put primenjen na stvarnost, može biti realističan, ali primenjeń drugi put več predstavlja manir, nerealan je, čak i onda ako se ponovo može označiti

na metoda se ne izmišlja svaki put nanovo, već se preuzima bez razmišljanja. Cini se tako kao da je opis onoga što je pozitivno (što se može videti, čuti, osetiti. --) u jezički prepoznatljivim rečenicaraa prirodna, a ne veštačka metoda. Uopšte uzev. me-

realističnim. Takav manir realizma danas, na primer, postoji u nemačkoj književnosti. Uglavnom se ne poštuje činjenica da jednom pronadena metoda da se prikaže stvarnost, vremenom bukvalno gubi svoje dejstvo. Jednom steče-

theater a. d. ruhr ntilhajm, savezna republika nemačka peter handke: kaspar 1 ' ‘ ■ , .щ . јдМ| režija: roberto ciulli dramaturgija: helmut schäfer scenografija: gralf-edzard habben kostimografija: klaus arzberger asistent režije: uirich greh učestvuju: prvi deo: maria neumann (kaspar), manfred manfred (prvi pripovedač), Stefan matousch (drugi pripovedač), Völker ross (tree! pripovedač) drugi deo: maria neomann (kaspar), claude arthaud, veronika bayer, rełnhard flrchow, maarten güpertz, hannes helimann, carmen plate, daniel rohr, Christine sohn, leopold von verschuer, michael wifte, (društvo).