Битеф

toda se smatra prirodom. Odlika realizma. u ovom slučaju opis. smatra se delom prirode. Ta vrsta književnosti se i označava kao neliterarna, jeftina, trezvena, prirodna. Ali. u stvarnosti je ta vrsta književnosti isto tako malo prirodna kao i sve dosadašnje vrste književnosti: metoda je postala bliska samo onom društvu koje ima posla sa literaturom, tako da više ne oseča da opis nije priroda, nego metoda. Ta metoda se u sadašnjem trenutku više ne reflektuje, ona je več prihvačena. Ako se primenjuje bez odraza, ona više nema kritički stav prema društvu, nego je postala jedna od upotrebnih predmeta društva. Metoda više ne pruža otpor čitaocu, on je više i ne oseča. Ona mu je postala nešto prirodno, ona je podruštvljena. Doduše, novine se više ne saopštavaju na taj način. Posledica toga u sadašnjem vremenu je veoma trivijalni realizam. Uopšte uzev, dolazi do izražaja činjenica da se umetnička metoda, koja se neprestano primenjuje. vremenom sve više osipa i na kraju se potpuno autornatizuje u trivijalnu umetnost. Serijski romani danas imaju posla sa metodom unutrašnjeg monologa, armija autora radi pomoču metode filmske montaže. Slično se danas može nači u metodi opisivanja spoljnih činjeničnih stanja u ilustrovanim romanima. L) pojedinim metodama stvaranja konkretne poezije preovladuje reklama. U nekim velikim televizijskim projektima može se nači metoda preglašavanja sporednih stvari u odnosu na naglašavanje glav-

ne stvari. Kad metoda postane sasvim istrošena, odnosno prirodna, tako da se njome može ono što je najtrivijalnije, što je svuda poznalo, ponovo reči samo ako je formuhsano na ovaj način, onda je metoda postala manir. Ona je postala manir čak i onda kad se u tom značenju ponavlja samo jedno stanje stvari, koje za društvo več ima.razjašnjen (kao i nerazjašnjen) utvrdeni značaj. Metoda bi morala da dovede u pitanje sve što je do sada razjašnjeno, ona bi morala da pokaže da u stvarnosti postoji još jedna mogučnost prikazivanja, odnosno da je postajala još jedna mogučnost; jer, ta mogučnost je več potrošena time što je prikazana. Nije reč više o torne da se ta mogučnost imitira. več da se čovek sa njom upozna, da kao čitalac svesnije živi, a kao autor da traga za drugom mogučnošču. Zato mi nije stalo do toga da nemetodično crpim iz života, več da pronadem metode. Kao što je poznalo, život piše romane, samo što život ne ume da piše. Znam, sve je to suviše apstraktno. Nema primera, nema brojki, nema imena. Pominjem sebe kao primer kako mi je jedna metoda postala manir. Pre nekoliko godina sam u Krivičnom zakoniku pronašao zakon o uvodenju vanrednog stanja. Tim zakonom je u formi paragrafa utvrdeno pod kojim okolnostima se u nekoj oblasti može uvesti vanredno stanje, ko treba da bude član suda, kako treba sud da postupa, koja pravna sredstva može da koristi optuženi. kakva se kazna može dosudili

(smrtna), šta se dogada posle objavIjivanja presude (presuda se mora izvršiti dva sata posle saopštavanja, a na izričitu molbu osudenog može mu se odobriti još i treči sat za pripremu za smrt), kako treba izvršiti presudu, šta činiti kad nastupi smrt. Bio sam iznenaden apstraktnom formom prikazivanja jednog ritualizovanog umiranja, Sve mi je to delovalo krajnje preteče i onespokojavajuče. Medutim, apstraktne rečenice koje nisu govorile o konkretnem umiranju ipak su mi ukazale na novu mogučnost da vidim fenomene umiranja i smrti. Oni su izmenili moju dotadašnju naviku razmišljanja o literarnom prikazu umiranja i smrti, oni su u celini izmenili moju naviku razmišljanja o umiranju i smrti. Tada sam napisao tekst koji je u literaturi preuzeo metodu teksta zakona, koji se u nekim rečenicama čak sastojao iz autentičnog teksta zakona. Kasnije sam još nekoliko puta pokušao da tu metodu primenim na stvarnost. Pri drugom pokušaju je metoda, naravno, postala manir, nije proistekla nikakva nova mogučnost, pokušaj se od igre pretvorio u igrariju, apstraktne rečenice bile su zaista apstraktne, ostale su bez efekta, samo su potvrdile ono što je i inače več bilo poznalo. Od pre izvesnog vremena književnost koja se sada piše nema više ničega zajedničkog sa mnom. To se može pripisati činjenici da mi književnost samo saopštava ono što je več poznalo: poznata mišljenja, poznata oseČanja, poznate metode, odnosno poznata mišljenja i osećanja, jer su

metode poznate. U literaturi više ne mogu da podnesem nikakvu priču, raakar koliko da je maštovita. U stvari, što je maštovitija priča mi je nesnošljivija. Priče najviše volim da čujem kada ih neko ispriča - u tramvaju, u gostionici. Sto se mene tiče, i kraj kamina. Ali ja više ne mogu da podnesem nikuče u kojima se izgleda ništa ne dešava; tada se priča upravo sastoji u tome da se ništa ili go-' tovo ništa ne dešava, a fikcija priče je još uvek tu, nereflektovana, nepreispitana, To ne-moči - podneti - priču svakako da je nešto emotivno, jer. jednostavno, sit sam priče, mašte. Ali sam primetio da mi i u literaturi nije stalo do pronalaska, a ni do mašte. Mašta mi izgleda kao nešto proizvoljno, nešto što se ne može preispitati. nešto što je privatno. Ona odvrača, u najboljem slučaju zabavlja, ali zato što samo zabavlja ona me čak više i ne zabavlja. Svaka priča me odvrača od moje stvarne priče. Navodi me da kroz fikciju zaboravim na sebe, navodi me da zaboravim svoju situaciju, navodi me da zaboravim svet. Medutim, ako kroz priču treba reči nešto novo, meni se čini da je metoda da se za to izmisli priča postala neupQtrebljiva. Metoda je sama sebe nadživela. Fikcija, izmišljanje zbivanja kao pokretača za moju inforraaciju o svetu nije više potrebna, ona samo ometa. U celini uzeto, izgleda mi da se napredak u literaturi sastoji od postepenog udaljavanja od nepotrebnih fikcija. Otpada sve više pokretača. priča postaje nepotrebna, izmišljanje postaje nepotrebno, više