Битеф

se radi o saopštavanju iskustava. jezički i nejezički, a za to nije više potrebno izmišljati priču. Zbog toga mi izgleda da je metoda realizma istrošena. Osim toga, normativno shvatanje zadataka literature iziskuje u veoma neodredenim, nejasnim formulama da literatura prikaže stvarnost, pri čemu. medutim to shvatanje pod stvamošču podrazumeva konkretnu društvenu stvarnost sada. na o vom mestu, u ovoj državi. Ona zahteva prikazivanje ove političke stvarnosti, ona zahteva da se stvari nazovu pravim imenom. Ona, uz to. zahteva priču sa aktivnim i neaktivnim ličnostima, čiji se socijalni uslovi po mogučstvu potpuno nabrajaju. Ona zahteva konkretne društvene podatke da bi autoru mogla da potvrdi saviadivanje stvarnosti. U tom shvatanju stvarnosti reč je o jednoj veoma jednostavnoj, paušalnoj stvarnosti sa nabrajanjima, datiranjima. U tom shvatanju se pridržava tačnosti podataka, koji šturo stvari nazivaju pravim imenom, ali ne sa preciznošču subjektivnih refleksa i refleksija na te podatke. U tom shvatanju se predvida nesklad izmedu subjektivne, samovoljno izmišljene priče koju još uvek očekuje od Uterature, i društvene stvarnosti koja je prilagodena toj izmišljenoj priči, a samim tim, več prikazana u iskrivljenom svetlu. Ona predvida da se u literaturi ne može raditi o torne da se stvari nabijene političkim značenjem samo nazovu pravim imenom, večje mnogo više reč o tome da se iz njih izvuče suština, odnosno da se uzdignu do pojma. Reči Hitler, Aušvic, Libke, Berlin, Džonson, napalm-bomba za mene su več suviše nabijene značajem, suviše politične da bih ih, kao reči, literarno mogao još uvek nepristrasno koristiti. Kad te reči pročitam u jednom književnem tekstu, bez obzira na to u kom kontekstu, one na mene nemaju nikakvog dejstva, ne navode me ni na razmišljanje ni na asocijacije. U svakom slučaju, društvena i politička pitanja u književnosti, naivno nazvana pravim imenom, izgledaju mi kao remečenje stila, osim ako se imena ne shvate kao označavanje tih pitanja, več kao pitanja sama po sebi i pri tom se unište utvrdena značenja tih reči. Mene kao autora, uostalom. uopšte ne zanima da prikažem ili savladam stvarnosti, nego mi je stalo do toga da prikažem (mada ne i da savladam) svoju stvarnost. Istraživanje i savladavanje stvarnosti (čak i ne znam šta je to) prepuštam naučnicima, koji mi, doduše, sa svojim datumima i metodama (sociološkim, medicinskim, psihološkim, pravnim) mogu ponovo liferovati materijal za moju stvarnost. Ne dajem ni pet para za fraze koje, na primer, kažu da jedna pesma više