Битеф

Predstava koju je Roman Víktjuk režirao prema komadu francuskog dramatičara Jeana Geneta nemá analogue u estetici sovjetskog pozorišta. Neobično je njegovo rediteljsko rešenje koje spaja dramsko i baletsko pozorište. □ Večernjaja Moskva, 12. novembra 1988. godine.

Socijalni motiv komada, ma koliko bio značajan, za stvaraoca je samo po vod da se káže nešto drugo, odnosno da se přenese ono što piše izmedu redova. Uporedo s glavnim licem

predstave je osečanje koje je izmaklo kontroli i koje razara čoveka jer mu slama volju, Oseéanju sc pevaju hi rane, u njegovu se čast udara u bubanj, ono likujc. Izuzetno tananim jczikom pantomime stvara se neki osečajan svet - vasiona nežnosti, vasiona voIjenc ruke i njenih pokreta - neizreciv svet koje se čovek usuduje da spozná samo kad je sam sa sobom. □ Moskovskij komsomolec, 7. decembra 1988. godine.

Ova predstava vraca prvobitni smisao reči prikazivanje. Da, to treba videli: igru boja, svetlosti i senki, tananost pokreta, razigranosl plastike koja ponekad prelazi u kočopeťnost, prenemaganje... No u toj auri koju predstava stvara, nema ni naj manjeg mesta za ispoljavanje jednostavnog saosečanja sa licima da su ta lica Ijudi, Ali ne, to su seni, prebudená gluvonočna svest, oko njih lebdi kužni dah. I zato se, verovatno, na njih ne môže primeniti merilo estetike, koje

je nemoguče bez etike. □ Literaturnaya Rosiya, 30. decembra 1988. godinc. Estetska tananost, pfefmjenost, ironija uronjeni u nestvarnost - to je atmosféra koju sa besprekornom ,tačnošču stvaraju svi učesnici predstave... Krv i smrt, tama i světlost, gore i dole - sve se to dotiče i razdvaja, meša i deli .,. Viktjukova predstava opstaje na jedva uhvatljívoj granici izmedu ironije i ozbiljnosti... Sluiavke su svakako predstava-fenomen