Битеф

uloge. Muzički akcenti postaju ovaj ili onaj pokret kóji diktira raelodijska, a ne životná nužnost. Zadatak kóji je reditelj ovde postavio glumcima - ne da postoje u okruženju več da budu okruženje samo za Konstantina Rajkina - nije bio nov. On je to več radio na estradi, na drugačijem nivou, u drugačijem žánru, ali radio je to blistavo jer je to samo manifestacija njegovog prirodnog jedinstvenog dara. Pretpostavka Sluiavki bila je da svi bezbrojni atributi svakodnevice likova; noževi, sudoví, kuhinja sa svojim mirisima, sudoperom, kofama, bedna spavača soba na tavanu raskošne vile, grubijan kóji se kroz tavansko okno zavlačili u postelju služavki i beskonačno mnoštvo drugih stvari koje znače grad, zemlju, svet, sve to ne postoji van glumca. Glumac ne môže u to da ude, smesti

se u tome, osloni se na to, zapodene razgovor s tim. To sve mora da postoji samo u njemu samom; glumac nosi u sebi sav teret tog sveta i môže ga učinili dostupnim glcdaocu samo zračenjem mocne energijc svojih osečanja, preživljavanja koja se izražavaju gestom i intonacijom, odnosno orudima koja u ovoj predstaví pomažu rečima. U loj oblasti Konstantin Rajkin je bio mnogo iskusniji i snažniji od svojih partnera kóji su tek stupili u pozorišni život i mogao je da im pruži dragocenu pomoč. Úpravo tu je dpbrpdgšU ona muzičko-igračka pripremljenósi; pozorišta, koja je donedavno i izazivala rasprave, pa čak i otvorene nepovorenje prema putu za kóji sc opredelio Konstantin Rajkin. Raspravc su sada ümiriufe. To, mcdutim, ne znáči da su svi prihvat ili Ui razumeli predstavu na isti način. No,

jedno nije bilo sporno: na pozornici Satirikona dogada se Pozorište koje je obuhvatilo zastrašujúci svet Ijudske duše koja živi mržnjom. Pozorište koje protestvuje protiv zla isključivo pozorišním srédstvima, koja su se pokazala neverovatno izražajnim. besprekornim i lišením publicističkih i svakodnevnih oslonaca tako uobičajenih na svjetskim pozornicama. Svi su shvatili: Satirikon - to je drugačije pozorište. Njegov lik je neobičan, ali vrlo privlačan. Umetnički rukovodilac pozorišta Satirikon Konstantin Rajkin odneo je još jednu stvaralačku pobedu. Služavke u Salirikonu su prefinjena predstava-obred. Njegova čc čudcsnost privuči i posvečene i radoznale. Glumci sa belim klovnovskim licíma igraju dramatičnu priču o dvěma služavkama i njihovoj gospodi, s bes-

krajním presvlačenjima i prelivanjima líca u lice. Reditelj nemilosrdne oduzima glumdraa individuálnost, prikriva je mäskom, ženskim haljinama, igrom ja sam ti, ti si ja. ... Ispostavlja se da je tragedija mogučna i van pozorišta koje imitira život. Reditclju su stráni stereotipi psihološkog pozorišta. ali on ne priznaje ni otvorcno parodiranje. Samo pozorišnost dovodí do potpunog uživljavanja gledaoca. □ Moskovské novosti, 28. septembra 1988. godine