Битеф

nog sintetizovanog glumca kóji očigledno poseduje i rediteljske sposobnosti, o čemu svedoči pedagoški rad u Državnom institutu pozorišne umetnosti. Prilikom pripremanja svoje prve predstave - bio je to Mogli po Kiplingu (uzgred, komad je napisao sam Rajkin) - Rajkin se dao u razmišljanja o mogučnosti da se stvorí za naše pojmové sasvim novo pozorište. Požoleo je da stvorí grupu glumaca kóji bi kao i on bili kádri da glume u komedijama i tragedijama, da slobodne vladaju svojim telima, imaju smisla za muziku i poznajú neke elemente cirkuske umetnosti. Tako je 1981. godine u estrádnu trupu kojom je rukovodio velíkí sovjetski satirični glumac Arkadij Rajkin, stigla veliká grupa mladih Ijudi iduči tragom njegovog siná Konstantina, još uvek veoma mladog, ali več vrlo popularnog glumca.

Na novoj sceni Konstantin Rajkin se ispoljio i kao glumac, i kao koreograf i kao reditelj. Posle očeve smrti 1987. godine, Konstantin Rajkin je postao rukovodilac Salirikona. Osira želje! da sačuva osnovni parametar pozorišta Arkadija Rajkina, satiru, mladi Satirikon je danas učinío odlučujuči korak ka filozofskoj satiri, čiji je cilj ne samo da ukáže na porok i ismeje ga več, pre svega, da istraži njegove korene i pronikne u dubine Ijudske duše kao izvor svega, pa i največih užasa. Prvi korak na tom putu su Služavke u režiji R. Viktjuka (premijera 17, septembra 1988. godine). Mnogi su se íznenadili što uloga vodě i prvog čoveka družině Konstantina Rajkina u toj představí nije spolja tako efektná kao uloge ostalih lica. Dovoljno je, medutim, malo se pažIjivije zagledati u Služavke da bi sc

odmah shvatilo da lik Solanž u turnačenju Konstantina Rajkina nalikuje krutoj monolitnoj osi na kojoj se drži čitava fantazmagorična konstrukcija ove složene predstave. Kad je reč o Konstantinu Rajkinu, pre svega třeba obratiti pažnju na tenornen glumačke energije. Njegovo prisustvo na pozornici stalno pretpostavlja grandióznu proizvodnju energije, koja močno potčinjava emocije i pažnju gledalaca. Tu retku i dragocenu sposobnost Viktjuk je iskoristio u Slulavkama na specifičan náčin, Rajkinova Solanž je snažan akumulátor negativné energije u představí, Ona je ideolog doslcdno i fanatično odan ideji prema kojoj je put nikogoviča ka visokim idealima, preko zločina, jediní opravdan, neophodan i prekrasan. Svet služavki u představí je svet mraka Ijudske duše, u kojoj se radaju najstrašnije i najrazornije mi-

sli, želje i strasti. Služavke na pozornici Salirikona predstavljaju filozofsko-poetsku alegoriju o neizbežnoj propasti čoveka kóji živi zlom. U predstav! organizovanej na principu muzičkog dela, u korne svaka uloga irna svoju jasno izraženu melodiju, melodija Rajkinove Solanž, puna je skrivene i prenapregnute agresije. Ona pulsira, guši se u svom zlobnom nábojů, svaki čas je na granici samouništenja da bi ponovo našla snagu u iznova razbuktalom požáru mržnje. Sve je ovde melodija: zvuk glasa, partitura šapata i uzvika, hipnoza intonacija nalik obrednim zaklinjanjima. Spuštěna ili uzdignuta glava, otvorená šaka ili šaka stisnutá u pesnicu, pokret glave, kretnja tela sve je podredeno tečnoj, talasastoj plastioi dekora u preovladajučem stiiu moderne. Plastika je druga, fizička faza postojanja glumca u melodiji