Битеф

Bio-bibliografija Pierre Corneille (1606-1684). roden je u Rouenu u Normandiji, u skromnoj gradanskoj porodici koja se bila uzdigla vršeči pravne i druge službe. Školovao se kod jezuita koji su mu duboko usadih zanimanje kako za pozorište tako i za klasike. Vrlo mlad (imao je 18 godina) stiče titulu advokata pri Vrhovnom sudu u Rouenu. Medutim to ga zvanje nimalo ne privlači. previse voli poeziju i pozorište, pri torn je suviše plah da bi mogao biti dobar advokat. Kad su mu bile 23 godine, izvodi se u Parizu njegova prva komedija, Melita koja odmah donosi velik uspeh. Iza toga slede, u razdoblju od 1629. do 1637, druge komedije medu kojima se ističu Udoviča, puna mladenačke poezije i zanosa i. Komična iluzija u kojoj se sretno isprepleču burleskni elementi sa finim lirskim ugodajima, a koja je abrada teme Plautova Miles Gloriosas. Oduševljen njegovim talentom. Richelieu ga uključuje u Udruženjc petorice (La Société des cinq auteurs) kője bi trebalo pisati po željama i po diktatu velikog kardinala; bijaše to odličan ministar, ali vrlo osrednji dramatičar. Pisao je tragedije koje se danas izvode samo kao kuriozitet. Medutim Corneille, sasvim razumljivo, nerado sudeluje uradu te ekipe i uskoro napušta Udruženje; to če mu Richelieu zameriti. Sasvim na kraju 1636. (ili na početku 1637) izvodi se Cid. Bio je to pravi trijumf za autóra, a samo delo istovremeno postaje uzrok poznate Querelle du Cid (Svada oko Cida), zbog zavidnih suparnika koji osporavaju njegovu vrednost zbog ovog ili onog dctalja koji vreda uskogrudni ukus jezičnih stručnjaka i pozorišnih teoretičara. Ne preterujemo kad kažemo da je zabavno čitati francuski tekst Cida sa komentarima u kojima se najčešče navode ova ili ona mišljenja Akademije ili kojeg drugog žučnog protivnika, jer se to obično svodi na sitničarenjc koje današnji obrazovan Francuz čita sa smeškom, a znamo koliko je on pedantan kad se radi o njegovem jeziku. Posle toga nastupa muk od tri godine za koje vreme Corneille sprema tragedije Horacije (1640) i Cina (1640) na teme iz rimske povesti. Uspeh je velik, jer se več prove-

POZORIŠNE ILUZIJE

jugoslovensko dramsko pozorište beograd pierre corneille: Pozorišne iluzije prevod: Ivanka pavlovié režija: slobodan unkovski scenograf: miodrag tabački kostimograf: angelina atlagič dramaturg: dušan č. Jovanovič pomočnik reditelja: nikola pejakovič muzički saradnik: darinka ristovič lektor: radovan kneževič učestvuju: dubravko Jovanovič (alkandr, čarobnjak), miloš žutič (pridaman, klendorov otac; žeront, izabelin otac), marko bačovič (dorant, pridamantov prijatelj), vojislav brajovič (matamor, gaskonjski kapetan, zaljubljen u izabelu), žarko lauševič (klendor, kapetanov pratilac, izabelin drágán), dragan Jovanovič (adrsat, plemič zaljubljen u izabelu), mira furlan (izabela, žerontova kči), mirjana karanovič (iiz, izabelina sluškinja). radnja se odigrava u tureni, u polju kraj čarobnjakove pečine. premijera: 3. april 1991. prvo izvodenje „pozorišnih iluzija“ u Jugoslaviji.

reni autor trudio da udovolji svim pravilima i zahtevima, pa one zajedno s tragedijom Polijekt (1642) predstavljaju najveci domet tog prerano umomog dramatičara. Siede zatim brojni komadi koji osim Nikomeda i Rodogunde potvrduju stalno opadanje njegova genija. Corneille umìre star i pomalo zaboravljen u Rouenu 1684. pošto ga je skrhao njegov neuspeh i trijumf mladog Racinea u kojem je vidio uzroke svog poraza. Novčane brige i nesreče u porodici (izgubio je dva sina) još su više ogorčile njegovu starost. Uporedo s velikim pozorišnim opusom (preko 30 komada), vredno je spomenuti i njegova razmatranja o dramskoj umetnosti koja se nalaze u poznatim Raspravama iz 1660. i u Analizama pojedinih njegovih komada, isto iz 1660. Nijedan dramatičar nije tako brižno i ozbiljno analizirao suštinu svoje umetnosti niti jasnije prikazao svoju poetiku. Katkad je upravo bolno citati te apologije kojima se on opravdava pred kritikom nezahvalne publike. □

Beleška o naslovu Naslov L’illusion Comique znači pozorište, ta iluzija (života). Namera komada i originalnost Komeja sastoji se u torne da se gledalac dovede do toga da počne da sumnja u granice izmedu dramske fikcije i stvarnosti. Nekoliko godina posle Komejovih Pozorišnih iluzija (1636) K Kalderon če napisati svoju dramu Život je san (1638). Na graviri štampanoj na počctku Dekanove študije „Metafizika razmišljanja“, nalazi se njegov portret sa knjigom u ruci na kojoj se može pročitati: Vita somnium. □ André Stegmann, komentar u knjiži „OEvres Complète“ de Corneille, Édition du Seuil