Битеф

Boj na Kosovu

Ljubiša Ristić, još jednom Može to biti podne, a može biti ponoć, to u stvari može biti uvek kad dolazite u Suboticu kao da se vraćate kući, videćete pozorište na suncu, ili osvetljeno iznutra. Kao neki veliki sjajni drágulj, pozorište sija na subotičkom glavnom trgu. Uđete na službena vrata ogromna, masivna. Otvaraju se s naporom i škripe kao slična vrata na Mediteranu i u srednjoj Evropi istovremeno. I penjete se stepenicama. Po tragu upaljenog svetla naći ćete gore u sobi opremljenoj najsavremenijim čudima za Ijudsku komunikaciju [fotokopir-mašine, teleksi, telefaksi, kompjuteri, televizori] Ljubišu Ristića kako sedi za nekom od tih sprava okrenut leđima ulazu. Sačekaće da priđete blizu, a uvek nekako zna ko dolazi, reći će kao da nikada odatle niste ni odlazili »Zdravo«. Zdravo, Ljušo«. I onda kaže »Hajde« i polazi na neku od próba kojih ima uvek, po danu ili po noći, svejedno. I svuda, u dvorištu i po garderobama, po dvoranama, neko se svlači i oblad, kostimira, štimaju se neki instrument!, šapuće se i graji. U Subotici je uvek jedna permanentna predstava koja samo za publiku počinje u odredeno vreme, inače je ona stalno tu, samo što je vi povremeno vidite. Igrali se ili ne »Madač, komentari« uvek su na subotičkom trgu, u gradskoj kuéi, u sinagogi ili na sceni u pozorištu. »Terezijenburg« takođe, on samo spava u velikoj aleji koja vodi ka trgu i pozorištu, te se predstave povremeno probude i onda ih vidite, inače su stalno tu. Isto je na Paliću. Na Velikoj terasi »Julije Cezar«, Pipanova režija građanskih ratova od Šekspira do danas, na Ženskom štrandu gomila kupaca, trenutno dan je vruć, a