Битеф

Ranije su umetnici veoma iserpno proučavali anatomiju, istoriju, mitologiju, teologiju, filozofiju, več zbog toga što su njihovi nalogodavci tražili takve usluge. To je i bio razlog što su bili upoznati s politikom. Takve študije, koje su naizgled tude umetnosti, sasvim sigurno predstavljaju deo umetničkog rada. Die Woche: Prvobitno su zapravo umetnost i nauka bile jedno. Mikelandelo je bio podjednako veliki naučnik i umetnik. Haacke: Sve dok umetnici sebe ne smatraju klikom izvan društva i nauke, sve se to svrstava u svakodnevni materijal kojim se moraju pozabaviti. Die Woche: Ipak, ima mnogo savremenih umetnika koji su se izdvojili iz društva. Haacke: To se delimično može pripisati produžavanju »umetnosti radi umetnosti« (Part pour Part) iz XIX veka. Takode i formalističkim umetničko-teoretskim idejama XX veka. Ali to nema nikakve veze sa svetom u kojem i ovi umetnici stvarno žive. Oni ne mogu da istupe iz sveta. Dee Woche; U poslednje vreme se cesto govori o torne da bi umetnici ponovo trebalo da se više posvete svom zanatu. Haacke: Pitanje je šta se podrazumeva pod zanatom i šta se zatim s tim radi. Lično nemam ništa protiv zanata. Die Woche: Šta Vi podrazumevate pod zanatom? Haacke: Kad težimo bilo kakvom stvaralačkom cilju, moramo umeti da baratamo aktom, materijalom, svim onim što je potrebno da bismo stvorih nešto razumno. Na primer, potpuno je besmisleno praviti razliku u pojmovima konkretno ih apstraktno. Die Woche: Čemu učite Vaše studente? Haacke: Pokušavam da ih navedem da samostalno razmišljaju. I to je zanai. I njima mora biti jasno šta žele da kažu i kako stvarno treba stivatiti njihove radove. Die Woche; Vi radite izrazito strogo orij entisano prema puhlici? Haacke: Radovi moraju biti takvi da ih može dešifrovati publika koja ih posmatra. Pubhke u tipičnom smislu nema.

Die Woche: Smatraju Vas očem političld korektne umetnosti. Kako ocenjujete šta mladi u međuvremenu rade? Haacke: U Njujorku je pre dve godine održana u meduvremenu izvikana izložba u muzeju Vitni. Izišao sam sa te izložbe potpuno deprimirán, mada je tamo bilo mnogo postavki koje su mi bile simpatične. Ali su radovi najčešče bili suviše trivijalni, jednodimenzionalni i, ako hočete, ne baš na zanatskom nivou o kojem smo govorili. Takozvana politička umetnost je tu proigrala svoju šansu. Dobra volja i ispravan smer jednostavno nisu dovoljni. Die Woche: Jedna od Vaših glavnih tema je kritika komercijale, a time i sponzorstva. Kako se dañas još može distancirati od toga? Haacke: Kad umetnik postane nosilac reklame, kako se to u meduvremenu cesto dešava kad se sponzori krase umetničkim delima i izložbama, onda zapravo možemo odmah preči u propagandu. Sponzori su, međutim, upravo zainteresovani za to da im umetnost udahne poneste od svoje aure. Ako se umetnički radovi prepoznaju kao direktna reklama, u torn slučaju gube efekat reklame. Die Woche: Čak i javni izdaci za kulturu služe unapredenju privrede. Moto glasi: posredna rentabilnost, napredak za gradove i mesta posredstvom kulture... Haacke: Ako se samo takvom ekonomskom argumentacijom mogu dobiti sredstva za kulturu - pa lepo. Novae od poreza koji je namenjen unapredenju umetnosti je naš novae. Međutim, nevolja je kad se naš novae preusmeri u budžet za propagandu privatnih preduzeča. Za razliku od sponzora, predstavnik gradske uprave ne može da kaže koja mu je umetnost po volji. Ne bih želeo izložbe u pogledu kojih glavnu reč vodi »Mercedes«. Sponzori žele da drže umetnost u getu: stoga prividna slika o sponzorisanim izložbama mora biti tako osmišljenja da kritičko mišljenje umetnika u najboljem slučaju može egzistirati kao egzotični doprinos. Oni bi mogli da ometu očekivani pozitivni transfer imidža. Dakle, nije reč o blagonaklonoj umetnosti. Reč je o uticaju na javno mnenje. ■ Die Woche, 6. januar 1995. Gabriele Riedle