Битеф

M. Tomandl ne navodi autora, več ga stavlja u dela čiji je autor nepoznat. Tako ga navodi i u kapitalnem delu »Srpsko pozorište u Vojvodini«, knj. 11, str. 149, a i kasnije u »Spomenici SNP 1861-1961« na str. 502. Značajno je navesti da je Srpsko narodno pozorište prikazalo ovo delo u više gradova: Pančevu (21.4.1905), Sremskoj Mitroviči (25.5.1905), Vukovaru (20.8.1905) i Osijeku (11.11.1905), žarim u Sentomašu (26.1.1906), Somboru (28.2.1906) i Velikoj Kikindi, rodnom mesta Jovana Cirilova (21.9.1906) Šelerov pansion je prikazivan i u Nišu, mada je delo navedeno pod naslovom Šemerov pansion. Uneseno je u opšti spisak stranili dela koja su prikazivana na sceni niškog pozorišta u periodu 1892-1914., bez drugih podataka (»50 pozorišnih godina u Nišu«, Niš 1938, str. 129). Delo je prikazivano u brojnim nemačkim putajučim pozorištima koja su gostovala po Vojvodini, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i drugim, pa se može konstatovati da je prikazivano na mnogim i različitim scenama na teritoriji nekadašnje Jugoslavije: na nacionalnim scenama (Novi Sad, Beograd, Ljubljana, Zagreb, Osijek), na scenama gradskih pozorišta i u putajučim pozorištima. Prikazivano je na svim jezicima kojima je tadašnji teatar govorio i pevao. Šelerov pansion je sjajno sklopljena dramaturška pričica koja se mogla dogoditi u svakom delu sveta, u svim vreraenima, pa i nama dañas, kada pokušavamo da odvojimo »krive« od »pravih« i »lude« od »zdravih«. S poštovanjem, Alojz Uješ, Beograd, 18. avgust 1996. ■

SUROVO KOMIČNI KOMAD Pansion Šeler Karla Laufsa i Vilhelma Jakobija pojavio se 1889. godine, u godini u kojoj je roden Hitler. U torn komadu je reč o torne da rentijer Filip Klaprot iz provincije dolazi u Berlin sa željom da konačno doživi nešto zaista nepredvidljivo. Njegov nečak Alfred ga vodi u porodični pansion Šeler, za koji obmanjuje strica, tvrdeči daje ludnica... Klaprot, dakle, normalne doživljava kao ludake, konvencionalno kao ludilo, svakodnevno kao bezumlje, Pansion Šeler je genijalni komad. Gospodin Klaprot dobija taboreči zastupnički dramaturšku licencu da sve što izgleda banalno i normalno mora i sme da bude ludo i bezumno. Sve, ali baš sve se može podrediti ovoj licenci: Firerov rodendan pedeset godina kasnije; nekoliko tekstova iz Bitke Hajnera Milera; zmije; krompir salata. Tu ne može biti ni neke režijske samovolje. Kad je reč o celom ludom sveta, dozvoljeno je sve

što uveseljava. Nista tu nije pedagoško, sve je komično. Pritiskanjem dugmeta za intrige nastaje jedan potpuno suludi svet, kao da je stvoren perverznog osmog dana postanka sveta. Gazdarica pansiona, koja provodadžiše svoju nečaku; štičenik gazde pansiona Eugen, koji ne ume da izgovori slovo »1«, ali ipak želi da postane glumač, koji recituje Vanenstajna i Otena (Valenštajna i Otela); lovac na tropske zveri i svetski putnik, koji neprekidno sanja o priključivanjiraa vozova; književnica, koja iskoriščava biografije drugih ljudi; major u penziji, koji je stalno uvreden - svi oni su deo normalnog sistema, koji se bez problema može videti kao ludački sistem, samo ako se hoče. Klaprot mora htetL Povodom firerovog rodendana, Klaprot želi haringe uz krompir salata. Haringe se upotrebljavaju kao med protiv kinesko-japanskog lovca na krupnu divljač, koji sa svojom kosookom Grindgen-Mefisto maskom sjedinjuje osovinu Berlin - Rim - Tokio, ah mu nikako ne prija nemačka hrana. Kasnije se Kinez pretvara u bavarskog tata, koji je valentinovski, dobujuči prstima, marionetski odmrmljao scenu iz Bitke Hajnera Milera u kojoj jedan istrajni nacista übija svoju Ženu i kčerku, jer je »život posle smrti firera veleizdaja«. Hajner Miler kritičld duboko zadke u istorijski arsenal, dletom piše krvavi epitaf na »staro« koje neče da prode. Herbert Fris, glumač žestokog horora, pravi od toga numeru davolka koji iskače iz ogromne kartonske kurije - klovnovsko ponašanje koje ne ilustruje ludilo, več ga virtuozno otelotvoruje. Kastorf ne dopušta da Hajner Miler Pansion Šeler komentariše kao istorijsku dramu, on svrstava Milera u deo istorije koja prelazi u ludilo, koje se podsmeva Pansionu Šeler. Miler, ne kao deo literature, več kao deo sistema. Najoštrija kritika na račun Milera koja se može zamisliti. Gradanin u panici, svako preterano obesno ponašanje, svaki direktni napad na normalnost pokušava da izbegne jednim skokom koji treba da ga spase. Henry Huebchen kao Klaprot je mešavina Čaplina i Alfreda, kreče se posrčuči i padajuči na večitoj liniji bekstva, koja ne vodi nikuda osim u očajanje. Pred gazdaricom pansiona, koja je odevena u žensku nošnju Austrije i nekih delova Nemačke i koja peva hvalospeve o svoj oj kčerki udavači, vezan i prikovan za stolicu, smandrljavajuči otpeva jedan bluz. Svoje nečake, koje sa plavim perikama zamuckujuči i mljackajuči jezikom citiraju delove iz Nirnberškog zakonika, doživljava kao nemačka pubertetska čudovišta. Čoveka, obavijenog zmijama, koji mu se približava izvodeči striptiz u vidu usporenog snimka, posmatra sa gadenjem i krajnje fasciniran. Pesnikinja, koju Sofi Rois glumi kao mešavinu Elfride JeHnek, Marike Rek i Meline Merkuri, kinji gajkoristeči ženske gačice boje zlata i zlata vredne reči Ničea. Celavi keiner sa govornom manom i glumačkom ambicijom, koji u slavu firera citira čitave uvodne članke Hajnriha Georga, nervira ga svojim »n«; »Još jedno