Битеф

KOREOGRAFOVA IZJAVA Za ovaj'projekat povećala sam trupu na devetoro igrača, jer sam znala da mije potrebna drugadja gustina; taj broj mije dao vécu koreografsku fleksibilnost sa stanovišta emotivnog i strukturnog toka predstave. Délo je podeijeno na dva déla, s pauzom koja ih razdvaja. Predstava traje oko jedan sat i petnaest minuta. Prvi deo odnosi se vise na geološke aspekte pukotine, pravce njihovog pružanja, eiastično naprezanje i odbijanje, a pokreće ga brzo i zamršeno preplitanje devetoro igrača. Predstavu otvarajedna igračica, a tokom narednih 1 5 minuta uključuje se cela trupa, artikulišud pitanja iskliznuca, staze i otpora. Drugi deo je miran i proredjen, i sugeriše vise lien i diskurs i bavi se pomerljivim granicama Ijudske interakcije. Ovaj deo sadrži i kratka narativna zapažanja o karakteru gledanja. Kostimi Beavera Bauera u oba déla su slični. U prvom su neprozirni, u drugom prozraeni. Stil je jednostavan, dopušta i formalnost i suptilnu eleganciju pojedinačnih igrača. Muziku je komponovao David Lang, кода sam upoznala raded Hekubu za ACT i koji je osnovao njujorški BANC ON the CAN. On i Alvin Curran, koji je nekoliko puta komponovao zaTrishu Brown, zajedno su radili na partituri. David je komponovao za ansambl Paula Dreshera, koji će uživo svirati na premijeri, a Alvin za snimak. Ta dva elementa, živa muzika i traka prepliću se, prekiapaju i presecaju, u po meni, snažnom miksu. Zajedno, stvaraju okruženje koje podržava i uzdiže celo délo. Alex Nichols je uradio scenografiju, beli igrački pod, dvoslojnu belu zavesu od tkanine i konopca i belu tavanicu od tkanine i na taj način stvorio okruženje koje obujmljuje izvodjače. Jednostavna, apstraktna scenografija sugeriše slojevitost zemlje i njeno urodjeno naprezanje, ali ne ukazuje na tačno mesto i ostavlja prostor za mnoga tumačenja. Dekor takodje predstavlja praznu paletu, na kojoj se mogu primeniti svetlosni efekti i projekeije. Svaki od elemenata može se izdvojiti kao jasna ravan boje i teksture ili se može utopiti u maglovitu jednoličnost, što dozvoljava dramatične vizuelne pomake tokom čitave predstave. U toku cele večeri materijal i karakter scenografije dozvoljava nam da projektujemo slike koje su i geološke i lične. David Welle, naš scenograf, slikao je razne prirodne formacije koje, kad se uvećaju u

projekciji slajdova, teksturišu prostor. U drugom delu predstave, slajdovi više govore o čovekovom pokušaju da protumači svoje mesto u pejzažu. Margaret Jenkins JENKINSOVA IGRA NA PUKOTINS U BERKLIJU Pre dve godine Margaret Jenkins se pítala kako da zadrži svoje ¡grace, a da malo popusti u svojim prioritetima. Žudelaje za slobodom da radi od projekta do projekta, a da ne mora da snosi odgovornost za trupu. Istovremeno zbog ozbiljnih finansijskih problema, baletski odsek na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, uključen je u novi Centar za pozorišnu umetnost. Na koji način bi Berkli i dalje mogao da drži profesionalne ¡grace zainteresovane za centar ako ne može da im ponudi nastavnička mesta? Univerzitet ijenkinsova su smislili plan, po kojem trupa dobija trogodišnje boravište, a da Jenkinsova, za uzvrat, šest nedelja godišnje predaje i stvara. Ishod toga je Pukotina, koju je Jenkinsova smislila za svoju devetočlanu trupu i uradila u koprodukciji sa Univerzitetom. Ironijaje u tome što pozorišna zgrada leži upravo na Hejvordovoj pukotini, u jednom od mnogih trusnih područja u zemlji. Pukotina se radjala tokom seminara koje je organizovala Jenkins, a na kome su učestvovali profesori i studenti sa katedri za fiziku, geologiju, engleski, istočnoevropsku istoriju i afro-američke studije. Ona i njeni igrači nisu samo stekli obimna znanja о složenosti te pretnje ispod zemlje, koja u svakom času preti da poremeti naš površinski mir, već je i ona podučavala ove ne-igrače o snazi tela u pokretu. “Oni bi pričali о elastičnom naprezanju, odbijanju i klizanju”, seca se Jenkinsova, “a naredne nedelje bismo mi njima pokazali šta smo uradili sa tim terminima. To je za nas bio potpuno nov način kretanja od ideje do koraka.” Rita Peldaño DANCE Magazine