Битеф

u sali "Slavjanske besede" krajem novembra imala je veliki uspeh - pretvorila se u umetnički trijumf Ikonomova i prerasla je u ulične manifestacije oduševljene publike. RASTANAK SA ROMANTIČNOM PREDSTAVOM U SVETU omiljena pesma reditelja Beše mi hladno i bejah sam. Podložih peč i s' njom poleteh. Lažem, lažem. Nemam pee. Samo poleteh. Ljudmila Stanev Za mene je Na dnu rastanak sa romantičnom predstavom o svetu. Rastanak intiman i sa sredstvima romantizma. der, rastanak sa romantizmom je opet nekakav vid romantizma. I ponovo smo na dnu. A možda smo samo mislili da nismo i voda oko nas je uvek bila mutna. Ponekad mi se fini da ima nešto perverzno u tome da si u vezi sa patnjom i da se sa radošću baviš njom. der, ta radost obavezno prelazi u patnju od radesti. Sedan vid mazohizma: praviš zabavno pozorište od patnje. Prostakluk je u modi i nije tesko da napraviš nešto prostački. Poseban vid gordosti je kad si siromašan i uzvišen. Teže je da zatražiš, kao Odisej, da te privezu za jarbol da bi istrajao na putu ka samom sebi, da odoliš iskušenjima. dednostavnije je da zatvoris oči i uši i da samo veslaš. Da veslaš, predan drugom iskušenju, osrednjosti. To je svojstvenije slabima, ali i ljudskije. Zato su heroji drame Na dnu simpatični. Ljudsko je simpatieno. Sede u svojoj rupi, nehajni, žive. Krajnosti u toj drami su između toga da Li čovek treba da se prepusti sudbini i da poveruje da ništa ne zavisi od njega ili da se bori, sam da izabere kako da živi. I te dve teze su tačne i netaóne. Nema pravila. Svet je šaren i budala si ako imaš formule za sve. Snažan čovek sam moie da modeluje svest, ali put snažnih nije i put slabih. Svesno ili nesvesno, heroji drame Na dnu se raduju svojoj slobodi. der, nisu obavezni nikome ništa. Nema boljeg filozofa od siromaska. I pitas se, sta je vrednije: da li da ploviš u luksuznom prekookeanskom brodu ili da niz reku puštaš brodiće od borove köre? Prvo je jednostavno postojanje u činjenicama, a drugo je umetnost. Možda neki od onih koji piove luksuznim prekookeanskim brodovima potajno maštaju kako niz reku puštaju carnee od borove kore, a oni koji ih puštaju, maštaju da krstare okeanom luksuznim brodom. Ali oni i ne sanjaju da de tamo, na luksuznom brodu, maštati o tome kako puštaju

čunić od borove köre. I tu se krug zatvara. Heroji drame Na dnu se ne uzbuđuju zbog problema egzistendjalizma. Ne žele ni da čuju za njih. Nehajno žive. Kad oni umru, radice se Kafkini heroji. A da Li čovek zvud gordo, svako sam bira, svako sam rešava. Smešno je to sto upoznavajua sami sebe uvećavamo svoju patnju. Aleksandar Morfov ALEKSANDAR MORFOV rođen je 1950. Uči matematičku školu, završava tri semestra na Mašinskom fakultetu. Tri puta konkuriše na Pozorišnu akademiju. U međuvremenu, radi u pozorištu kao dekorater, majstor scene, majstor svetla. Primaju ga na Akademiju, na odsek glume u lutkarskom pozorištu, gde završava studije na odseku pozorišne režije lutkarskog pozorišta. Uporedo prati predavanja j diplomira i na odseku filmske režije. Od 1990. režira u mnogim pozorištima: Malo pozorište „Zad kanaT' (Kralj Ibi koga nije dovršio zbog filma), Teatar Sofija ( Oluja i Hamlet), „La Strada" (dve predstave po Šekspiru). Glumio je u nekoliko bugarskih i u jednom francuskom filmu. Od 1994. je reditelj Narodnog pozorišta "Ivan Vazov". Sa predstavama u njegovoj režiji ( San letnje noa, Čekajua Godoa, Don Kihot, Oluja, Čudesna noč) to pozorište učestvuje na festivalima u Kazablanci, Sibiu, Kijevu, Torunju, Plovdivu, Ohridu...