Битеф

Evropska kultúrna fondacua, Amsterdam, Holandija Saosećanje i saradnja Uloga umetnika u pozorišnom radu sa mladima 21-23. SEPTEMBAR, CENTAR "SAVA" Drugi skup posvećen evaluaciji programa Umetnost za društvene promene EvROPSKE KULTURNE FONDACIJE

"Mogu da zauzmem neki prażan prostor і nazovem ga praznom pozornicom.“ Nije slučajno što je Peter Brook napisao ove reči, na samom početku čuvene knjige eseja Pražan prostor, upravo 1968. godine. Šezdeset osma označava dramatičan vrhunac epohe u kojoj je formiran i okončan poslednji medunarodno značajni masovni pokret za društvene promene. Ako pogledamo unazad, promene uglavnom nisu materijalizovane, ali ono što nam je iz tog perioda preostalo jesu radikálne, lucidne ideje kóje su promenu prizivale. Uklonivší jednim potezom pera pozorišnu mašineriju i proglasivši pozomicu praznom, Peter Brook je iz samog središta teatarske tradicije tu tradiciju doveo u pitanje. Pozorišni prostor, sveden na stanje praznine, postao je prepoznatljivo polazište radikálne scenske invencije. Možemo II dañas, stúpajúci u novi vek, da se pozovemo na implicitní društveni angažman kóji stoji iza ovakve Brookove koncepcje pozorišta i da, uzimajuči taj angažman kao polazište, pristúpime scenskim umetnostima na način kóji bi sadržavao novi model socijalnog aktivizma? U toku protekle dve godine, ugovaranjem ‘praznog prostora' za susret izmedu umetnika i mladih, program Umetnost za društvene promene Evropske kultume fondacije postao je svojevrsna kreatívna laboratorija. U okviru projekta Igrom protiv nasilja, u jugoistočnoj Evropi, praznina prostora je testirana kao princíp záštite spram učestalog napada na slobodu i integritet pojedinca. U okviru projekta Umetnost u akcji, u baltičkim državama i

Poljskoj, praznina je reformulisana u mesto susreta gde se odvija inače teška meduetnička saradnja. U praznom i bezbednom pozorišnom prostom, toj ničijoj zemlji, anksioznost i entuzijazam mladih suočili su se, bez ograničenja, sa nadahnučem i veštinom umetnika. Anksioznost se preobrazila u nadahnuče. Entuzijazam je postao veština, Prazni prostor se izjednačio sa kreatívnom akcijom čiji je osnovni pokret oduvek bio pokret PROMENE. Evropsku kultumu fondaciju osnovali su, kao nezavisnu instituciju, švajcarski filozof Denis de Rougemont i grupa intelektualaca u Ženevi, 1954. godine. Osnlvanje te institucije bilo je direkten odgovor na nužnu potrebu da ponovna izgradnja Evrope pošle II svetskog rata obuhvati i sfem kulturę. Od šezdesetih godina, sedište Fondacije nalazi se u Amsterdamu, ali je njen cilj ostao isti - finansiranje i promovisanje evropske kultume saradnje, i u tom kontekstu, iniciranje i potpomaganje programa kóji podstiču novo videnje Evrope sa onu stranu dnevne politike, Evrope kao integralnog geografskog, istorijskog i društvenog prostora, uz ístovremeno podsticanje kultume raznolikosti sirom kontinenta. Godine 1996, Evropska kultuma fondacija inicirala je program pod imenom Umetnost za društvene promene. Od samog početka program je bio nadahnut uvidom u poşebne aktivnosti jednog broja kultumih inątitucija i umetnika sirom Evrope. lako su se ti umetnici već godinama jednostavno bavili sopstvenom umetnošću, izuzetnost njihove delatnosti sastojala se u tome što su to činili ZAJEDNO sa grupama mladih Ijudi. Oni nisu stvárali umetnost ZA mlade niti

su koristili tinejdžere zarad ostvarivanja sopstvenih umetničkih zamisli. Nisu, takođe, preuzimali ulogu socijalnih radnika i umetnost koristili kao terapeutsko ili obrazovno sredstvo. Umesto toga, istinski su sarađivali sa mladima, prolazeći kroz proces otkrivanja u kóme je svaki član grupe tretiran kao ravnopravni učesnik umetničkog stvaranja. Koliko god to jednostavno zvučalo, činjenica je da su oni, cesto i nehotice, bili u stanju da ostvare značajne rezulate u oblasti u kojoj su mnogi drugi pristúpi doživeli neuspeh. Pošlo im je za rukom da, stvárajúci umetnost, u isto vreme osnaže mlade za nezavisnu I konštruktívnu društvenu akciju. Pružanje podrške takvoj vrsti rada, uz ispitlvanje različitih metodologia, ocenjivanje njegovog efekta i uvodenje programa bazične obuke za sve zainteresovane umetnike, od početka je bilo osnovna ideja programa Umetnost za društvene promene. Kao svoj prioritet, programski ti m je odredio promovisanje programa u onim delovima Evrope u kojima društveni i politički nemiri stvárajú situacije u kojima je normalno uključivanje mladih u društvo dovedeno u pitanje, ako ne i sasvim onemoguéeno. Übrzo po otpočinjanju programa, pozorište je identifikovano kao zajednički teren, ničija zemlja na kojoj umetnici i mladi mogu da se sretnu i da započnu saradnju. Malo po malo, za sve kóji učestvuju u programu Umetnost za društvene promene, pozorište je postalo vise od izražajnog sredstva. Pretvorilo se u mesto susreta, zaštičen prostor i metod učenja, sve to u isti mah. Osnovni pravac razvoja programa od početka je bio praktičan pre nego teoretski. Bliska saradnja u pogledu organizacije I