Битеф

pies, a i ja pomalo mislim isto. Uvek igramo - uvek ima pokreta. Uglavnom počinjem s telom - pokretima - i puštam da ostalo dode kasnije. Waits: Vrlo je teško opisati zašto radim to što radim - ill tačnije što radimo - jer na muzici radim sa suprugom Kathleen Brennan. Ponekad počinjemo od naslova pesama, jer to može biti jedino što nam je potrebno za napredovanje. Naslov, sam po sebi, može da podstakne ideje. Ili, na primer, Kathleen je jednog dana odsvirala lepu ariju na klaviru. Reklo bi se - dete koje svira klavir; bilo je jednostavno, ali i vrlo lepo. Snimio sam i to je sad arija uvertire predstave. Reklo bi se: čas klavira za dete - i to proizvodi efekat. Drugi put nalazimo inspiraciju za pesmu odlazeći u pozorište i sedeći u tami da bismo videli šta Bob stvara na sceni. Sa Bobom uvek treba biti spreman za improvizaciju - to je važan mišić koji treba podstaći. Većina nas to prestaje da radi kad odraste. Ali kad radite u pozorištu, održavate maštu u formi. Bob, na primer, može da kaže: “Nedostaje nam ovde muzika - i to sad"; i mi je komponujemo, Može to biti tako prosto. Nešto vrlo obično može da podstakne ideje. Nešto što padne. Golub koji uleti u pozorište. To volim i i to je neodoljivo u ovome što radimo. Kao da život obode sam sebe. Wilson: U stvari, mi o tome ne govorimo mnogo pre nego što ćemo početi. Ako suviše pričam o predstavi pre početka proba, na kraju, za vreme proba, radim samo ono o čemu sam govorio, umesto da pustim komad da mi govori. Boije je početi neposredno, posmatrati ga i reagovati na ono što se vidi ili čuje. Uvek je boije jednostavno delati. Hodanje se uči hodajući. Možete govoriti o tome koliko hoćete, ali to morale učiniti da biste naučili. Zato počinjemo s netaknutim platnom i iscrtavamo skice. Kad sam prvi put đošao u Evropu da radim, radio sam u Nemačkoj i biio mi je mnogo neobično što posle tri meseca proba glumci jos čitaju knjige i govore o komadu sedeći oko stola. Pomislio sam: kako mogu da tokom tri meseca čitaju knjige i da o tome govore? Na njihovom mestu ja odmah bacio. Nemački glumci su mislili da je to vrlo teško. Želeli su da govore o komadu pre nego što izadu na scenu. Kad ja režiram ili kad stvaram neko delo, ja delam. Ne zadovoljavam se crtanjem, pisanjem ili pričanjem. Treba mi da odmah udem u prostor, da siušam glumce, da vidim njihova tela, siušam zvuke koje ispuštaju. Tako ja nalazim put kojim ću ići. Kako biste ocenlli vašu saradnju? Waits: Početkom osamdesetih Kathleen i ja smo napisali komad Frank's Wild Years i pitali smo Boba hoće II da režira tu predstavu. lako nije postavio upravo taj komad, jedno je izazvalo drugo. Wilson: Kad sam sreo Toma, nisam mnogo znao o njegovoj muzici. Ali sam ga čuo kako svira kiavir i bio sam duboko uzbuden načinom kako spušta prste na dirke. To me je zaista opčinilo. Od početka je bilo te opčinjenosti koju zaista ne mogu da objasnim jer je tako složena. Zabavna je, tužna, divna, otmena, ne znam u čemu je stvar, ali to je njegov potpis, njegova ličnost. Waits: Uvidam da smo različiti - i u radu. Ali, s druge strane, ako dva čoveka tačno znaju isto o nekoj temi, jedan od njih dvojice

smesta postaje izlišan. Wilson: Vrlo smo različiti, ali kaže se da se kontrasti privlače. Tom može da uradi ono što ja ne mogu, i obratno, Dobro se dopunjavamo i znamo kako da jedan drugog dopunimo. Kad mislim, na primer, na Cmog jahača, vise se ne sećam šta je ko uradio. To je pravo poverenje. A to se inače retko dešava u saradnji. Imamo poverenja jedan u drugoga. Waits: Ključ naše saradnje je svakako "ludički", jer duboko u sebi osećam veliku radost kad radim s Bobom, onda gubim osećanje za vreme. Wilson: Obojica istovremeno imamo osećanje odgovornosti. Moja je da stvorim prostor u kome Tomova muzika može da se čuje, Hoću li moći da napravim dekore, boju, osvetljenje, scenografiju u kojoj ćemo moći da slušamo njegovu muziku. Često mi se dogada da mi je, kad dođem u pozorište, teško da slušam. Na ovaj ili onaj način scena je suviše živa, sve se kreće i ja gubim koncentraciju. Ako zaista hoću da se koncentnsem, moram da zatvorim oči. Zato nastojim da u svojim predstavama stvorim prostor u kome može da se sluša kako bi ono što se vidi dobiio značaj, jer nam to pomaže da slušamo. Waits: Bob na svojevrstan način gleda i sluša i posle izvesnog vremena provedenog s njim zaista počinješ da gledaš i siušaš izvanredne stvari na sasvim obicnim mestima. Ako prosto zatvoriš jedno oko ili okreneš glavu. Duboko poštujem Bobov pogled na svet. Hoću da kaiem da posle rada sa Bobom i ja drugačije vidim svet. Prethodno nikad nisam obraćao pažnju na nameštaj, a sad vidim stolice svuda gde se nađem. Ali prva stvar koju čovek odmah primeti kad radi sa Bobom nesumnjivo je njegov izuzetan dar za iiderstvo. Wilson: Iznenađujuće. U stvari, za sve vreme školovanja plašio sam se da govorim i da uzimam reč. Vraćajući se iz škole, odiazio bih pravo u svoju sobu i zaključavao vrata da bih bio sam. Danas, kad treba drugima da kažem šta treba da urade a šta da ne rade, uvek imam utisak da mi je šest godina. To je, medutim, jedna strana moje ličnosti. Postoji strana koja ne može - i druga, koja može. To me i samog iznenaduje. Ono što je kod Toma dobro jeste što komponuje pesme pre svega za sebe, ali, s druge strane, pile i pesme koje svi mogu da pevaju. U tom smislu je kompozitor. A njegova dela imaju sopstvenu ličnost. Kad gledate predstave koje sam postavio za Toma, videćete da pesme postoje same po sebi i da Tom nema potrebe da ih peva. Za Toma je, međutim, bilo veliko iskušenje da mora biti kompozitor, da mora naći glas za druge, da mora transponovati svoju muziku za druge pevače, koji se od njega veoma raziikuju i kao ličnosti i kao glasovi. Walts: To jeste izazov - pravi izazov. Ali na izazove treba odgovarati. Razume se, ponekad je teško dati drugima da tumače pesme. Nekome ih treba dati. To vam je kao kad vidite ljude na trapezu, a ne možete da im kažete kako treba da sidu da biste im pokazaii kako to da rade, Treba ih übediti. Potrebno je imati sposobnost da