Битеф

Rekli ste mi da smatrate kako Edip izmice i rediteljima i glumdma. Gospoda Vida Ognjenovic kaze da ne zeli da se bavi vlascu, niti ljudskom nemoci, vec da isprica pricu о »caru koji je svojom mudroscu pobedio Sfingu«. Edip je sve. I vise od toga. Sto citanja Edipa su sto razlicitih citanja. Gledala sam nebrojeno puta predstave, kako u Grckoj tako i u inostranstvu, i svaka od njih se bavila Edipom na razlicit nacin. Veliki komad pruza ovo zadovoljstvo reditelju svojom viseslojnoscu, pa dakle i viseznacnoscu, pruza mu slobodu da mu pride iz svog optickog ugla, postujuci, naravno, njegovo sustastvo, i da ga cita na nacin na koji ga, u odredenom dobu svog zivota, svoje kreativnosti, svoga iskustva, dozivljava. Edip je apsolutno prica о vlasti. On je prica о ljudskoj nemoci, о ljudskoj osionosti, о hibrisu, о ijudskoj velicini takode, to je prica о usudu, о borbi protiv sudbine, о borbi protiv trosnosti i prolaznosti, о ljudskoj patnji i о jos milion stvari. Po svom ukupnom znacenju on prevazilazi pojedinacne moci reditelja i glumaca, kao sto zivot prevazilazi pojedinacne sudbine, dakle, reditelj se opredeljuje za svoj susret s Edipom i na njega ima apsolutno pravo. Sta smatrate najvecom zamkom kad je rec о prevodenju Edipa? Nema zamke. Moji nemiri su bill veliki doksam prevodila ovu vecnu dramu s kojom je svako odmeravanje neravnopravno (pa i odmeravanje prevodioca). Na kraju, posle razgovora sa Slobodanom Unkovskim, shvatila sam koliko je bio u pravu kad mi je rekao: »Gago, nema mesta strahu, pa vi najbolje znate da Edip nije nikad zavisio ni od prevodioca, ni od glumaca ni od reditelja, vec je oduvek bio u rukama bogova!«.To mi je bila najlepsa odrednica u toku daljeg rada. »Evropa«, 18. oktobar 2007.

34

GLAVNI PROGRAM