Богословље

Метерниха, није узимао никаквог учешћа у судби једновераца свога народа“ 1 ). Не може се потпуно усвојити овакво мишљење критичара, јер, да je држање Александра I било категорички овако, да у опште није било Русије, њене помоћи, заштите и бадрење народа њоме, ко зна да ли би се рађање Србије ограничило само на оне велике жртве и да ли не би још за коју деценију одложено било. Друга je, опет, ствар, куда би наш крај стигао и докле би се стварна моћ Русије попела, да се на идеје Стратимировнћа није с висине погледало и да снага руска није и даље остала у служби туђинаца. Борбу, коју je Александар I сам са собом водио, колебајући се измену позива Руса и Словенина и улоге вође „светог савеза" против Наполеона, видимо донекле из следећег казивања једног савременика из оне страшне по наш народ 1814. године, нарочито за време крвавог угушивања хаци Проданове буне. Те године се и Александар I бавио у Бечу (приспео 13. септембра). Превијање наших депутата у Бечу, као црва у кори, обијање прагова и других тамо присутних владалаца, да би интервенцијом својом зауставпли терор турски над српским народом, циничко указивање депутацији од стране цара аустријског на беспомоћност присутног Александра I, поседнутог његовим слугама, описали су нам прота Матија Ненадовић у својим Мемоарима и Сима Милутиновић Сарајлнја у својој Историји Србије. Међутим, један од пратилаца шмператорових, Данилевски, у дневнику своме, споменув погледе и наде Срба и Словена у опште на Русију, каже, „Заштнта словенских племена улазила je у састав политике нашег кабинета у прошлом (XVIII) стољећу. Ma да се чини, да je двор наш променио у овом односу своје мишљење, опет, по навици чинити добра Словенима, господар не престаје указивати пажњу према њима. Нису једном грчка духовна лица из Илирије и Далмације имала код Његовог Величанства у Бечу аудијенције. Кад je прпмећено било, да се ово не допада аустријCKOiM двору, онда их je после тога господар примио два пута тајно. На тај начин једном у тамно вече мени je наречено било, да једног архимандрита грчког исповедања сакријем у дворишту иза зида дворца и затим да га скривено доведем господару.

] ) Д. Бухаров ъ Foccifl и Турщя отъ возннкновешя политическихъ между ними отношешй до лондонскаго трактата 13./25. марта 1871. г., С. Петербург 1878., 6+., 102., 103.

„Богословље“