Богословље
од 1206 г., па можда и раније, ако су они и тада били под њим, стао угњетавати, као што je то чинио и доцније. Он их je не салю грубо гонио у унију и у католичко обредовање, него ггх je и глобио за свој рачун. Хенрик je прихватио ту Светогорску люлбу. Он je и папи Иноћентију учинио потребне предлоге. И сам Иноћентије се ту повољно одазвао. Узгред буди речено, Св. Гора je тада по свој прилици, бар у главном, већ била приступила унији. Иначе се ово обраћање њено Хенрику, и ова благонаклоност Хенрикова, па и папина, прелш њој тешко дају разулlети. Па ипак, горе полюнута молба светогорске општине није се тако брзо остварила. Папа Иноћеншје, поред све добре воље да изиђе на сусрет Хенрику, сусрео се с извеснил! тешкоћама врло деликатне природе. У Византији од вајкада није било ништа необично да цареви имају не само световну, него и велику црквену власт. Папство пак на католичкол! западу није то ннпошто допуштало. Па ипак Иноћентије 111, прилагођавајући се донекле и сам приликама визангиског истоки, присгао je да Хенрику оставн, бар у световном погледу, нарочито у плювном, надлежност над бившим византискњм царски,« црквама, Лlанастирима и манастнриштилш, задржавајући их под собом салю у духовном погледу. Али je претходно ваљало тачно утврдити, које су цркве манастири и л\анастиришта у бившој Византији били „царски“, а који су принадлежали епископскил! епархијалш и епискошша. За то je била нужна читана колшсиска истрага. Папа jy je најзад и наредио, тек 1208 г. Дотле пак, она молба Светогораца, упућена још 1206 г. Хенрику, висила je и даље у ваздуху. А за то време je и епископ самариски вршљао све горе на Св. Гори. Нарочито jy je он притиснуо, од како се у солунској краљевини, под потресом буне осионих ломбарђанских племића уздрмала власт и њеног краљевског дома, и њеног врховног суверена Хенрика, то јест од погибије Бонифацијеве (1207) па на овамо. Самариски епископ je тада, стојећи добро с бунтовним ломбарђанским великашима, и не бојећи се ни câM Хенрика, саградио себи на Св. Гори чак и један замак, праву разбојничку пећину из које je он нападао на светогорске лшнастире, отилшјући њихово наголшлано злато, сребро и друге драгоцености I }.
i) Ibid. p. 178.
72
„Богословље“