Богословље

које je посвећено систематизации његових универзитетских лекција по догматици, др. Р. Зеберг, како изгледа, хоће да'каже своју последњу реч, као резултат свога ЗО.-годишњег неуморног рада на овој струци. До сад je штампан само први том догматике професора Р. Зеберга. Други и, свакако последней том овог дела имао би наскоро изаћи. Због овога се данас још не може створити потпуна представа о карактеру најновијег 'покушаја протестантске догматике, те, дакле, дати и коначну оцену његових особина. Али свакако и овај први том догматике професора Зеберга даје довољно материјала да се види савремено стање протестантске догматичке мисли. Због овога нас он и интересује. Упознаћемо се пре свега са садржином кньиге; Први том догматике професора Зеберга, састоји се из два опширна дела, које сам аутор зове кньигама. Прва књнга (стр. 1. —296.) заузима половину целога тома и садржи религиозно-философско, апологетско и научно-теоретско образложење хришћанске догматике. Састоји се из краткое увода и две главе. У својој Prolegomena (стр. 1.—15.) аутор, по примеру неких старих и нових систематичара ■— богослова, одређује задатак, план и метод свога рада. Задаћу ауторову сачињава систематско обрађивање хришћанских догмата. За извршење овог задатка аутору je потребно било пре свега да тачно одреди и да .пуни и јасан појам о хришћанству са гледишта његове суштине и методологије његовог проучавања. Хришћанство je, по мишљењу аутора, апсолутна религија, која има своје засебне изворе, одакле оно црпи своју садржину, и нарочите методолошке начине за своје истраживање. Баш овај последњи појам о хришћанству аутор потанко и разјашњује у првим двема главама прве књиге свога дела, и то овако : У ирвој главн (стр. 15. —222.) он одрефује суштину религије у опште и наводи доказе, да je хришћанство апсолутна религија. Суштину религије у опште аутор приказује у 4 параграфа са гледишта историјског (§ 2.: Die Phänomenologie der Religionen der nichtchristlichen Welt), научное (§ 3.: Das Wesen der Religion) и психолошког (§ 4. : Die Fähigkeit zur Religion), објашњавајући уједно и разлику измефу религије и културе (§ 5. : Religion und Kultur). Као религију у опште, аутор специјално карактерише и

Оцене и прикази