Богословље

када би се могло једнога дана потврдити да су напр. и тетраедрална и метеорска теорнја тачне и правилне, пако људскш ум није мога наћи позитивних доказа за то, зар не бисмо бил к у праву веровати да су те истине авторима биле исто онако откривене за данашњи свет као скромна библијска космогонија. првом човеку, који jy je причао својим савременицима, у детинцем добу човечанства?

ИРИНЕЈ, епископ бачки.

ДОГМАТИКА И НАУКА.

3. Догматизам и агностицизам.

Шшо се може дознаши о Богу, иознашо. je њима (т. ј. људима). Рим.ъ. I, 19.

Прва реч науке у питању њеног односа према догматици јесте агностпцпзам. Овај термин означава нарочита правац науке; то je учење које прпзнаје недостижним све што je надприродно, y том броју и хришћанске догмате. Агностици признају искуство за јединн извор људског знаньа. Због тога све што je ван предела емпиријског човековог знања, следствено и догматику са целим њеним учењем, агностици сматрају недостижним. Корен агностицизма je још у дохришћанском времену. По сведочанству Платона, ученици Протагорйни су тврдили да „ошс а Ща ri èonv èjîionjpq ij üioöqoic“, т. j. знање није ништа друго него чулан утисак (сензација) 1 ). Слнчно овоме и Аристотел у својој гносеологији признаје схватање; „огбг voô 6 m fc-KTOc ei per ? шбцсесс: ovni, т. j. ум ништа не замишља да објективно постоји сем оног што je дато преко чула 3 }. Ученик Аристотела, Теофраст, створио je познату фор!мулу која више или .мање тачно изражава основно тврђење е.мпиризма и за будућа времена; „nihil est in intellectu, quod prius non fuerit in sensu“, T. j. ничег нема у разу<му чега раније нпје било у чулу 3 ).. На овол\ основу су сви старијн и познији сензуалисти одрицали све надприродно, а следствено и овако догматично верско учење„ као нетто иедостижно нашем разуму.

') Внди његово дело Theaet. р. 166.

2 ) De Sensu с. 6.

3 ) В. Несмјелов, cit. opus. S. S. 121—122. пр. 1.

140

„Богословље“