Богословље

Новији философи, познати под именом позитивиста, на челу са Огистом Контом, развили су у пуној мери агностичку теорију старих емпириста и дали јој ново образложење. Они признају чула за једине изворе сазнања. Сва своја сазнања човек задобија једино преко њих. Човеков ум je последица умножение осећања. Тело човеково je непознати спољни узрок коме ми приписујемо своје утиске. О соољашњем свету ми не можемо знати ништа сем оног што добијамо кроз чула. Људско знање се не може простирати над облашћу појава које нас окружују због тога што натприродно надвишује облает чулног •опажаньа. Религија позитивистичка има такофе природни, чулни карактер. Уместо вере у хипотетично натприродно, позивитизам предлаже религију човечанства, где место Бога заузима „велико биће“ (grand Etre), т. ј. човечанство 1 ). Довршно образложење агностицизму дао je познати филозоф Кант својом оригиналном гносеологичном теоријом. Јединим извором човековог знања Кант je признавао искуство. Све натприродно он je сматрао да je ван сфере разумног знагьа. Бог и све надчулно остају апсолутно недостижни нашем разуму. Појам о Богу за наше знање je само хипотеза, „релативни принцип" „субјективно-неопходни максимум“ 2 ). Сматрајући јединим и сувереним носиоцем људскога знања разум, који црпе своје знање из искуства, Кант je, разуме се, одрицао натприродно откривење, а следствено и религију, богословску науку и посебно догматику са' свима њеним догматима 3 ). По речима Канта „религија која се субјективно сазнаје, јесте знање свих наших дужности као заповести Божјих“ 4 ). На тај иачин, агностицизам ставља у основ свога односа према догматици разумно знање, основано на искуству. Разумно знање, засновано на искуству, безусловно одриче догматику баш тиме што признаје недостижним оно што je натприродно, а што je у ствари њен предмет. Ово признање апсолутне недостиж-

d П. Городцев; Позитивизамъ и Христlанство. Б, П. Б. 1881. г. стр. 14—21. ср. Родоначалнпки позитивизма. Выпускъ пятый. Огюстъ Контъ. Перевод Ј. А. Шапиро. Подъ редакщей Э. А. Радлова. С. П. Б. 1913. године стр. 143—199.

2 ) Им. Кантъ. Релипя въ предЬлахъ только разума. Переводъ съ нЬмецкаго H. М. Соколова. С. П. Б. 1908. г. стр. X—XI.

2) Ibidem S. XLVI.

4) Ibidem S. 161.

141

Догматика и Наука