Богословље

dnung, a то je нетто друго него апост. правила (в. Јевсевија Поповића: Onha црквена историја I. 1912, 385 и 387); 3. Исто тако цитирање помоћних извора место je нетачно, неодрефено и непотпуно. Напр. на стр. 4 прим. 1 : Migne t. 87 р. 3 не означава ce ser. и col.; на стр. 17 р. 14: после речи Sitzungsber. d. keis. Akad, d. Wiss. недостаје: Philos. hist. kl. 143 Abhandl. 17; на стр. 20, 22 и др.; Migne 'ЕУХцупсц narpo7.oyia или Migne 'ЕЕЕграко! яЛтрес стр. уместо уобичајеног цитирања Migne gr. или lat. ser. t. col ; на стр. 148 р. 11 пред 66, 1884 недостаје Theolog. Guartalschr. и пред 64, 1882 недостаје ibiđ. и. т. д. Понегде сам приметно и погрешке у цитатима. Напр. на стр. 36 прим. 1 : Јевсев. кнь. 4 ум. 3; на стр. 78 р. 20; Дела апост. 12, 18 ум. XI, 22—26; XIII, 1 ; XIV, 26—28, XV, 2, 22—35. 4. По негде у тексту желели бисмо допуне. Напр. могли би бити допуњени спискови издања и превода дела апост. мужева, а тако и регистар научне литературе. У овим случајевима г. Микијељ ретко где иде даље од Барденхевера, коме обично овде" следује. Између осталог нема навођења руске литературе. Даље, кад je већ г. Микијељ хтео да изнесе што потпуније различна мишљења најновијих критичара по дотичним питаньима (стр. IV), онда не би било излишно да се унесе напр. мшшьенье Барденхевера (I, 96) о сиријском, а не египатском, пореклу Учета 12 апостола (к стр. 142), претпоставку А. Лебедева и др. да Јерма није био ни епископ, ни пресвитер, већ харизматик пророк (к стр. 119 —120) или напр. потпуније да се изложе разлози научника за неаутентичност 11 иl2 глава посланице Диогнету (et. Bardenhewer I, 320); ово последње потребно je, чинило би се, у толико пре, што се он упушта у критику таквог мишљења научника (стр. 137). 5. Местимично закључци г. Микијеља су без доводите аргументације. Ja ћу да наведем два-три примера ради илустрације. На стр. 134—135 он пинте: „из садржаја и начина писагьа види се да у аутору посланице Диогнету имамо једног апостолског ученика". То je гола фраза. Ако би ово било тако јасно, то не би ни било места размимоилажењу у мишљењима критичара, о чему говори г. Микијељ (стр. 134). Истина, у XI гл. посланице писац назива себе апостолским учеником (ràtocrroXcüv yevôp.evo; ]j.a-sqtfiç), али не треба заборавити да се аутентичное ове главе подвргава сумњи, а ову сумњу г. Микијељ није

199

Оцене и прикази