Богословље

na je чак поставила питање о примању шизматика у оним истим јерархијскилг системшиа које су имали у шизми. Епископ Стефан (253 —257) je покушавао да ту тактику наметне и другим црквама, претећи да ће их у противном слућају лишити општења са римском црквом. У том смислу je писао црквама Африке, Елену Тарском, Фирмилијану кесарско-кападокнјском и др. Но Кипријан и картегенски’сабори 255 г. (са 33 африк. епископа), као и малоазијске цркве (Фирмилијаново.м посланицом) су дале одлучан отпор, ма да су се друге цркве, лгало по мало, склониле римској пракси 1 . Попустљиву тактику су усвојили и својилг ауторитетом санкционисали сабори: арелатски (314 г.), I (прв. 8.) И (прав. 7) васељенски и Трулски (прав. 95), одредивши какви јеретици подлеже, а какви не подлеже поновном крштењу. Слично разилажење ригористичких и попустљивих погледа показало се и у питању покајничке дисциплине, које je такофе довело до спорова и борбе. Баш од салгог почетна по'стојање Цркве почели су се искључивати из цркве они који су падали у тешке грехове (I Кор. V, 1 —5; II Сол. 111, II —ls). Многи су се доцније држали лшшљења да такви грешници подлеже доживотнолг покајању и чак пред слгвт не лгогу бити прилгљени у црквену заједиицу, пошто je свлго Бог властан да илг да опроштај, или да салю крштење крвљу (baptismus sanguinis), т. j. лгучеииштво за веру, люже да искупи њихове грехе (Јерлга, Тертулајан, люнтанисти и др.). Други су таквилга давали опроштај пред слгрт и прилгали их поново у заједницу или на заузилгање исповедника, због великог уважења прелга пиша, или после извесног рока који би духовници одредилп за покајничку казну. Но такви су од стране првих подвргавани осуди и напади.ма, као рушиоци црквене чистоте. Тако су, на прилгер, рилгске епископе: Калиста (218 —222) и доцније Корнелија (251 —253) називали пријатељилга прељубочинаца, убица, неваљалаца и оних који су у гогьегьу отпали од вере. Ревгьнвци су се чак издвајали од њих и оснивали своја шизлгатичка друштва за врелге Калиста са аитипаполг Иполитолг на челу, за врелге Корнелија са рилгским пресвитером Новацијанолг на челу. Иполитова je шизма, изгледа престала постојати са слгрћу свога вофе (око 250 г.), не изашавши из граница рилгске области, a Новација-

1 Поједнности видн код проф. В. В. Болотова, Лекцш по iictopin Хрнст. Церквы, И, 387 395.

234

„Богословље“