Богословље

номоканон, који je допустио велику попустљивост, многе упропастио“, због његовог неразумног искоришћавања „многе искварио и неразумним попуштањем довео дотле, да су људи попели грешити без стида“ l . И ако je сама по себи била разумна мера и доносила свој део користи, економија je у примени на друштвени живот и на приватна лица место била праћена злоупотребама па je из епитимијне области наносила штету цркви и у другим сферама њенога живота. Тако, на пример, у времену силних монофизитских и монотелитских немира византиски и.мператори су прњмењивали економију своје врсте када су, у главкоме ради државних ци.ъева, стварани колшромиси измефу православних и монофизита и издавани мирољубиви едиктп, у којима се није ни помињао монофизитима омрзнути IV Васељ. Сабор, а поступало се по најтачнијим православним одредбама вере-). Не ретко су се том истом економијом правдали епископи и друга лица када су због малодушное™, страшљивости или користољубивих рачуна вршили издају православља и прелазили на страну јсретика, или се потписивали на царске едикте и друга акта на штету интереса православие цркве и вере. 3

1 Tè KavoviKov топ МТцзтеитоп noXAi] öuyKaraßaaei .toXXoûç cotuXeae.., sroXXoùç d|Ç èKKXr)<naç aôrr| àvètpeipsv kui :tpôç то àjiaptàvsiv àveoxùvtcuç roûç àv&pœrrouç згеяЫцке ôià ïf)v üXoyov auyKariißaaiv. Г, A. Pcü-Xr, Kai M; ПогХг), Eovrctypo: rdbv б-st <ôv irai iepüv Kavàvœv. Arhjvai. 1859. т. IV, 425, èptuT. 11; Pitra op. dt. IV. 474 can. 24, cp. col. 480 èpcbr. 13. У неким зборницима ce то мишљење приписује патријарху Никифору (IX. в.), али није сигурно да je то иравилно.

a Евагрије je Енотокон називао i] oiKovopda. Hist, eccles. 111, 13;Леонтије Византијски je говорио да je едикт Јустинијанов противу три главе издан кат’ oiKovoptav nvà. De sectis act. VI n. 6. Migne gr. s. t. 86 pars. I col. 1237; Патријарх цариградски Сергије називао je акта, као што су помир.ъиви чланови Кира Александријског, делом економије. Mansi, S. conciliorum nova et amplissima collectio, XI, 532—533.

3 Навешћу неколико примера ради илустрације. Још у IV. в, неки клирици, који су прешли на страну аријеваца па се у томе покајали, оправдавали су се овако: они се ,нису сдавали злочестивој страни, но да се неби постављали какви иечсстивци и да цркве не би ишчезле, они су зе радије сагласили са тиме да сарађују са наси.ъем и носе терет, само да народ неби пропао' (Athanasii Magni epist. ad Rufin. Migne gr. XXVI, 1180 С, у руском проводу његових дела, Москва 1845—1848, 111, 425). На сличая начин су у VIII в. цариградскн патријарх Јован VI оправдавао што je по жељи императора Филипика Бердана потписао царски едикт 712 г. у корист монотелита (Његово писмо папи Константину) Mans! XII, 199 sqop.) : економијом су ce

238

„Богословље“