Богословље

наке величине, врло симетрично распоређених /'излажё укратко основна начела хришћанства и нарочито песимизам Шопенхауеров (40 и д.). „Теодицеја je, па према томе и савлађивање песимизма, могућа само онамо, где се верује, да постоји само и чулног и духовног света; а на тој вери je и заснована ова друга вера, вера у надмоћ добра над злим. Како je хришћанска религија таква религија, т. ј, вера, да постоји једно преблаго, предобро највише Биће, које je не само створило, него се и на даље стара о свету, то она принципијелно не може сматрати свет рђавим у суштини и с тога она мора из принципијелних разлога да одбади песимизам“ (34. ид.). „Оптимистично мишљење о свету и животу имали су сви филозофи који су се принципијелно слагали с религијом. Међу античким филозофима се истине Платон , а међу новим АЈалбранш а особито Лајбниц. Они су до душе представниди екстремног метафизичког оптимизма, с којим се умерени или релативни хришћански оптимизам не слаже у свему“. „Према позитивном хришћанском учењу, постојећи свет у суштини својој и у свима својим могућим и нужним појавама не мора бати најбољи и најсавршенији међу свима могућим световима“. „Но без обзира на ове разлике, за нас je најважније то, да свако мишљење о свету и животу, било оно мишљење филозофа или теолога, ако je оно (мишљење) засновано на признању фундаменталних објеката религије, мора бити у суштини оптимистично“ (34). „Религија и песимизам су две супротности“ (36). Хришћанска религија ce „ прннциппјелно не може песимизмом окарактерисати, јер песимизам почива на дијаметрално супротним принципима“ (40). Аутор тврдн да „епмирички песимизам никадне би могао до такве јачине доспети, до канве je доспео у Браманизму; Будизму Шопенхауеру, Хартману, Ничеу и другим европским песимистима, да није био заснован на атеистичном основу. Тек на оваквом основу, песимистичке мнсли, којих ни најекстремнији оптимизам није потпуно ослобођен, добивају надмоћ и постају једном теоријом (метафизичким песимизмом)“ 1 . „Стварност извесних појава у свету, које сведоче или у најгорем случају оправдавају хипотезу о егзистенцији једне највише свести, иде у прилог оптимизма“ (38). „Признавајући целокупног човека, особито човека као тоталитет духовних способности, творевином, сликом и приликом Божјом, религија принципијелно не може сматрати да je греховност суштина човечије природе“ (35). Пети одељак („извори хришћанске религије и проблем песимизма и оптимизма“, 46—61) један од најважнијих, ако не управо најважнији одељак у овој кшизи, развија у главном даље горшу мисао. „По јеванђелском језнку: реч свет je си-

1 Стр. 35.

297

Оцене и прикази