Богословље

ноним речами: грех и грешница“. „Према овоме и оваквом свету односе се Јеванђеља непријатељски, и она cjr га персонифицирала под именом: Мамон. Реч „Мамон“ je један општи и заједничк назив како за грех, који се из чулног света рађа, тако и за онај чулни свет, који грех рађа“. „,Кнез овога света 1 т. ј. Сатана, није ни у ком случају, према Јеванђељима, кнез материјалних добара у опште, него само кнез греха (49). Руluehiu стара многобожачки свет, Хрншћанство није срушало ошпитизам, eeh je срушало песимизам“ (48). Цитатима из Јеванђеља „Не можете Богу а мамону служпти “ (Мат. VI, 24) доказује писац да „Исус Христос под службой богатству заиста разуме робовање и слепу оданост чулном свету, пад у грех“ (50). „Јеванђеље Христово проповеда један сасвим другојачији однос човеков ка свет}ц оно не проповеда ни преданост ни бегство од света, већ савлађавање света, т. ј. борбу против безграничное егоизма, који je пак поникао на привржености и оданости чулном свету“ (53). „Докле песимизам за лично спасење препоручује или бегство од света и аскезу (Браманизам, Будизам, Топенхауер) или слепо подавање свету (Хартман, Ниче), дотле Христос захтева да се хришћанин ухвати у коштац са светом и да на чулним добрима љубав према Богу и ближњима практачки докаже“ (54). Христос није осудио „богатства као богатства, већ je осудио напуштање човека, напЈчитање душе због богатства. За Христа човек као човек, т. ј. човек као морална личност, више вреди него цео свет, него сва богатства овог света; „јер, каква je корист човеку, ако сав свет добије а д}чпи својој нашкоди ? или какав ће откуп дати човек за своју душу?“ (Мат. XVI, 26) \ На крају овог оде.ъка вели аутор да може „категорички и с правом тврдити, да се нигде у целом Св. Писму Новога Завета не говори против рада, против прнродних односа и потреба људских, против напретка индивидуалног и социјалног, телесног и културног; алй, свуда се говори против греха, против злоупотребе земаљских добара, против искључиве оданости, привржености и робоваььу чулном свету; а то није песимизам“ (61). Шести одељак говори о хришћанском аскетизму и песнмизму. Пре свега, ту аутор тврди да „ни једна појава, коју je позитивно Хришћанство, т. ј. Црква прихватила, и признала, не може собом песимистички окарактерисати учење Цркве Христове“ (61). „Али, у крилу цркве постоји једна, њоме санкционисана установа, која je, по мишљењу свих противника позитивное Хришћанства, продукт песимистичког настројења хришћанске религије. То je појава аскетизма и установа монаштва“ (62). Међутим, треба правити разлику између поје-

I Стр. 57, 59, 80.

298

„Богословље“