Богословље

диних хришћанских секта, које je Црква осудила, и хришћанског аскетизма усвојеног од стране монаштва. „Док су ове секте, које Шопенхауер истине као „право Хришћанство“ имале намеру да свакога без изузетка обавежу целибатом, сиромаштвом, бегством и презрењем чулних добара; дотле je Црква, потпуно у јеванђељском духу, целибат, сиромаштво, напуштање а не презрење земаљских (чулних) добара, примала само као добровољну жртву оних, који су се хтели по угледу на апостоле посветити Богу и осталим многобројним члановима Цркве. Хришћански аскетизам ник ад није од стране Христа и апостола, ни од стране. Цркве истицан као правило живота, већ као припрема и оспособљавање хришћана изабраних за апостолску (мисионерску) службу (62 —63). „Пустињачки живот цењен je као нетто достојно похвале; али, аскетски живот међу људима у близини вртлога разних страсти и искушења, дакле : аскетски живот спојен са мисионарском службой проповедања и ширења Јеванђеља цењен je изнад свега осталога“ (67). „Похвално je, бежећн од греха, себе спасти; али, неизмерно je веће дело ; ближњега свога спасти“. Behe je дело, кратко речено, аскете-мисионара него аскете-пуститака (68). „И св. ап. Павле, говорећи о виргинитетуј каже : „Ово вам савеЏујем, а не заповедай ; хтео бих, да сви људи буду као ja (тј. да жнве безбрачним животом...); али сваки има свој дар од Бога: један овакав а друга окакав“ (1 Кор. VII, 6 —7) (стр. 71). Све то, вели аутор, очевидно показује, да у свеколикој пракси и учету Цркве веје јеванђелски дух, који нема ничег заједничког са песимизмом“ (70). Цоследњи je одељак „Савлађивање песнмизма хришћанском религијом“ (71 —83). И филозофски песимизам „и метафизички и емпирички“ и филозофски оптимизам су две крајности, „обе штетне нормалном социјалном поретку“ (71), Песимисти гледају на зла у свету као на „неизбежне фаталистичке појаве“ и не предузимају ништа да их сирече или ■сведу „на могући минимум“ (73). „Хришћанска пак религија, не верујући у апсолутну срећу на земљи, не остаје само при констатации стварности зла“. Она се појавила са задатком, вели писан с Dorner-ом, „да препороди свет“ (73). „Никадасе песимизам не може надвладати полазећи од атеизма, jep je и песимизам : атеизам“. „Песимизам и индајска а европекк поникао je на рушевинама религије; стога je савлађивање и рушење песимизма могуће једино подизањем религије“ (75). „И хришћанска религија налази као и песимизам, да je чулна epeha варљива ; али она не налази у томе несрећу за човека, него на против“ (76). „Она налази да je и овај свет тако створен и уређен, да човеку у довољној мери пружа прилике за постигнуће тога задатка“ (т. ј. моралног). (Стр. 78). „Рат хришћанске религије против „света“ није рат против материјалних добара, него рат против злоупотребе истих“ (78). „Хри-

299

Оцене и прнкази