Богословље

фана (1321 год. Упор, Јиречек, Историја Срба 1, 257). Сем тога, ако би ce наша претпоставка потврдилз, добио би ce још један јак доказ, да je Сава И енн Стефана Првовенчаног. Најзад, ако je Ст. Новаковпћ имао право, кад je, по ВерковиФевом препису, претпостављао да једно место у грачаничкој повељи гласи: .азь грешный Стефань краль Оурошь вторы., и сь [сыномь моимь Стефано]мь“, онда je повеља посгала пре заточегьа Стефанова, између 1312 и 1314 год. Ђ С. Р.

КОДРАТ

Кодрат je био, свакако, -један од најстарнјих хришћанских апологета. О њему се зна, -понёшто, само из извешаја које нам даје Јевсевије. По тим извештајима, он je живео за владе цара Трајана (98 7 —138). Био je апостолски ученик, и као њнхов наследник, за владе Трајанове, проповедао je јеванђеље, обилазио многе земље и градове, ширећи Христову науку. Као и сви остали апостолски наследниц!!, тако je и Кодрат имао права оснивати црквене општине и у њима постављати епископе. Он je заиста своју јеванђелску мисију најревносније вршио 1 ). На другом, пак, месту Јевсевије помигье некое Кодрата пророка 2 ), који je, по свој прилици, живео у Малој Азији. По овол!е изгледа да јевсевије овде помиње неког Кодрата, који je у исто време и апостолски ученик и пророк. У својој пак хроници, Јевсевије каже да je Кодрат, апостолски ученик, предао лично у руке цару Адријану једну апологију, у којој je узео y одбрану хришћане 3 ). Ту исту тврдњу допуњује он и у својој историји, где каже да je Кодрат обилазио разне земље и проповедао јеванђеље, па када je при томе приметно како зли и безбожни људи прогоне хришћане, предао je цару Адрнјачу једну апологију у одбрану хришћана 4 ). У Јевсевијевој хроници помиње се Атина као место где je Кодрат предао Адријану своју апологпју. Цар Адријан je долазио у Атину тада на зимовање и походио je елевзинске мистерије. Поред тога, Јевсевије каже и то да je Адријан лепо при-

■). Јевс. нет. црк. књ. 3. гл. 37.

2 ). Леве. ист. црк. књ. 5. гл. 17.

;1 ). Јевс. хрон. издао Alfred Schoene Берлин 1866. том. 2 стр. 166 и 167.

4 ). Јеве. ист. црк. књ. 4. гл. 3.

344

„Богословље“