Богословље

људн (стр. 10). Проблем религије и образовања карактера задире у најдубља питања људског унутрашњег искуства; задире у живот, који се самим разумом не може схватити. За решавање тога проблема потребна је дужа концентрација на чињеницама унутрашњих доживљаја, на познавању самога себе и посматрању живота. Јер „живот се сазнаје само животом“ (стр. 325). Ту стару методу, којом су се служили joui Сократ и Платон, а од које се модерна наука почела отуђивати још од доба ренесанса, треба понова оживети, ако се жели да се „спасоносно наследство хришћанске религије преда новим поколењима“ (стр. б). Ф. В. Ферстер тражи стога да на сличая начин наслањајући се на своје' сопствено искуствр, на стварно познавање самога себе и посматрање људи докаже педагошку неопходност религије за образована карактера. Осим тога он даје овим .својим делом одговор и на пптање о стварности религиске истине и показује пут, како би требало обрађивати поједине религиске истине с обзиром на психолошко стање данашње омладине. Према томе садржина списа подељена je у главкоме на три дела: 1). Неопходност религије за образование карактера, 2). Питанье истине и 3). Гледишта и примери за реформу религијске педагогике. У првом делу ове своје књиге (стр. 19 —316) Ф. В. Ферстер доказује, са чисто практичко-педагошког и психолошког гледишта, преимућство у образовању карактера и заснивању религиског морала над покушајима модерне нерелигиске педагогике. По његовом мишљењу основни узрок неспособности сваке нерелигиске педагогике, у теорији и предлозима за живот, лежи искључиво у оскудном познавању људске природе; лежи у непознавању психолошке чињеннце, Koja се крије у наследном греху. Упркос свима нашим бољим импулсима; упркос јасној увиђавности у наше више назначена, трен>тни надражаји садрже ипак скоро несавладљиву силу над нашом вољом (стр. 84). Човек oceha у себи немоћ, да се уздигне изнад онога, што je пролазно; да се одазове гласу са висина и испуни свој живо гни задатак. Та сила у њему, која се јавља као смета сваком вишем полету, има свој основ у наследном греху. Па ипак погрешно би се узело, ако би се наследии грех сматрао као наследство телесних органа, као моћ чулних тежњи у човеку (стр. 104). Ф. В. Ферстер не схвата наследии грех као тежњу наше

350

„Богословље“