Богословље

чулне природе, нити пак као доживљај нашег нагонског света. Наследии се грех, по њему, открива „у тајанственој, дубоко укорењеној наклоности саме душе да падне под закон нагона, уместо да она њима утисне закон духа“ (стр. 105). Сам човек зна, да je узрок свему злу у ньему самоме, у његовој унутрашньости. Он осећа, да je ту у питању отпадништво његових виших моћи, а не несавладл-ивост нижих захтева. Над душе од свога праизвора доноси, дакле, ону њену слабост у испуњењу назначена. И ко се уживи у ту чињеницу људске природе, ослобо-I?авз се за увек оптимистичких илузија нерелигиске педагогике Такав човек долази брзо до увиђавности, да свој живот, са свима својим инстинктима може уздићи једино ако тражи светлост у вечноме (стр - 63); ако тежи савршеном духовном животу, какав je представљен и остварен у хришћанској религији (стр. 84) Етичко васпитање могуће je стога само на религиозној основи. То потврђује у осталом и најстарија традиција људске културе. Право учење о васпитању, по Ф. В. Ферстеру, упућено je стога не само на познавање идеализма, већ и на познавање реализма; упућено je на познавање наследнога греха. Реализам треба да прокаже људску природу без илузија (стр. 101), а то je могуће само у светлости хришћанског учења. Јер Ст. Завет показује природно статье човека са свију страна. Он показује прави узрок и последице наследнога греха и потребу за спасение (стр, 88). Нови Завет пак открива савршени идеални свет и показује пут за његово остварење. У њему се наша средишна душевна моћ позива њеним сопственим језиком на испуњење свога узвишеног назначења. И ко се уживи у религиозни свет и одатле посматра људску природу, он ће открити у себи много више моћи за раз, него онај, ко полази само од природе (стр. 154). Онај савршени, по хришћанском учењу, небески свет отвара нам очи за оно, што je дато човеку као диспозиција за усавршаванье. И уколико се стварније уносимо у наше Ja, па чак и у наше боље Ja, које je у свом природном стању још и увек без циља прожето гордошћу, себичношћу, охолошћу, страхом, пркошћу и њему насупрот посматрамо натприродни живот Спаситеља. утолико јасније сазнајемо своје право назначење и потребу натприродне помоћи за наше морално ослобођење (стр. 177—8). Хришћанство je, каже Ф. В. Ферстер, екзактна наука о нашем бољем Ja. Оно нам даје, у погледу на виши живот, негу

351

Религија и образование карактера