Богословље

од недељних 4 у прву неде.ъу поста, по 2 у недеъу пред. Божић, другу неде.ъу поста и на Цвети, цо једну у недеље девету, деветнасту, двздесету, двадесет прву, двадесет другу,, двадесет трећу, двадесет пету, тридесет прву, у неде.ъу праотаца, месопусну и у трећу и четврту неде.ъу поста; 3) најзад,. из треће трупе су проповеди: о слози, о љубави, о страшном суду, за све господње празнике, о ближњем, о исповести, о причешћу (2), о покајању, приликом своје ннсталације, на опелу јеромонаха Григорнја Јовановића, игумана манастира Привине Главе (1 септ. 1803), при освећењу теме.ъа црквеног, поука. новобрачнима, при освећењу цркве и при одласку са парохије карловачке. Поред имена писца, на крају сваке проповеди, изузев проповеди при освећењу темеља и у I недељу поста, има и напомена где je и када поједина проповед говорена. Тако тачно знамо место и време проповедања. Према тим забелешкама, највише je проповеди говорено у Карловцииа (од 1789 до 1793), већим делом у пркви Ваведењској a ређе у Саборној и у цркви. св. Ап. Петра и Павла, а затим у Шнду (од 1793 до 1805 г.). Остале проповеди су држане у местима шидског протопрезвитеријата: Беркасову, Вуковару, Привиној Глави, Азошевцу Бингули и Илоку. Поједине проповеди говоре се више пута, у разним местима [нпр. проповед од 8 нов. 1794 у Шиду, Беркасову и Привиној Глави; или проповед у неде.ъу пред Божић. у Шиду и Вуковару; у прву неде.ъу поста у Карловцима (1790), Шиду (1796), Илоку (1798), Шиду (1800), Вуковару (1805)]. Но за нас je много важније то, да се у једном месту проповеда више пута, скоро редовно, тако да се једна проповед. доводи у везу са претходном и на њу се позива [увод у проповед у I (1805) и 111 (1787) неде.ъу поста]. Такво проповедање,. у форми циклуса, говори нам да ни за проповедника као ни за слушаоце проповед ипак није нека новина на коју се није навпкло. Види се да проповедничке прилике више нису такве да се унашагье проповеди у цркву сматра „калвинизмом“ 1 ), каошто je то било у времену доста блиском овом нашел! проповеднику.

II Проповеди Стевана Урошевића су већим делом преводи и прерада страних бољих пргшера ове врсте књижевности-

') Ј. Скер.шћ, Књиж. у XVIII. в, стр. 80,

358

„Богословље“