Богословље

види нов правац: садржина je морално-практична (проповед на Благовести, 1803, на цвети, у недељу XXL 1789, на Ваведење, 1798, поука новобрачнима, 1789. и др.); језик се такође приближује потпуно народном језику, са словима h (за ћ и ђ) и ј 1 ) изузев библијских цитата и почетное текста који су увек на словенском језику. Али у многим опет проповедима остаје доста славенизма (на ускрс, 1792), или чак потпуно руско-словенски језик (опроштајна реч у Карловцима, 1793), а садржина, такође, остаје сродна ранијем правду (Спасовцан, Божић). Зато у погледу форме и стила за ове се проповеди може рећи да се више приближују поменутом правду у руском проповедништву, управо следују му. Само се изузетно нађе реторска обрада, деклематорски стил (на Духове, 1803), што овде у ствари више сведочи о разноликом утицају. Иначе, проповедник се не стара толико о обради израза и фор.ме колико о томе да просто и јасно изложи мисао. Узмимо дефиницију тајне испбвести у проповеди на Св. Николу (без ознаке године).

Ta једноставност y излаяде понекад, дотле, да изгледа као да се говори ђацима у школи. У проповеди на Ваведење (1798) говори се:

Овакво изражавање je y већини проповеди, било да се излаже о природном закону, датом човеку од Бога (проп. на св. Јована, 1798) или о „влагой части“ (Успење, 1797), или шта друго. Да наведемо један одељак из средине проповеди на св. Јована (1798).

!) Внди цнтиране примере.

365

Једна збирка проповеди из краја XVIII века