Богословље

рархију за историјски „раскол“ хришћанства, онако исто као што за то исто осуђује грчку јерархију. Или ево шта, нпр., писац, принуђен необоривим фактима, говори на другоме месту у својој књизи: „На жалост, римски првосвештенпцп X а почетком Xf вена ни из далека нису сви били људи иотпуно достојнн поишовања. У то време су разне политичке партије оспоравале једна другој право на управљање градом Римом и првосвещтеничким престолом. Папе те епохе, назначаване од партија које су биле на власти, губили су своја места чиж би противничка партија преобладала, као да су узгредно остајале на престолу С,в. Петра; многи су од били joui младићи; неки од њих су побили присталице непријатељске партије. Tu краткорочна иритежаоци иапскога престола нису нмали времена да се баве пословима Истока, а кад су се бавили,_ то нще било увек успешно. Тако су, на пример, легати папе Сергија 111 помагали императору Лаву VI у свргавању патријарха Николе Мистика, чији се једини преступ састојао у томе што je напоменуо императору о неопходности поштоваша правила византијске цркве, која je потврдио он сём једном ,новелом’, а тицала су се забране ступања у трећи, а у толико пре у четврти брак. Никола Мистик je поново доведен на патријаршиски престо тек 920 године за време дара Константина Порфирогенита и папе Јована X. 7 аква сарадња папских легата у збацивању патријарха, који je epuiuo ceojy дужност, ннје могло не изазвати негодование међу вернима, нарочито међу цариградским монасима. Нешто доцније, управо 931 године, император Лекапен je пожелео да на патријаршиски престо уздигне свога шеснаестогодишњег сина Теофилакта, Његова жеља je наишла на извесно противљење у Цариграду, али je римском патрицију Алберину, ко]и je у то време био госаодар у Риму, где je на папски престо уздигао свога младог брата Јована, требала амператорова йотпора, ион катера свога брата папу да пошље легате ради признања законитости назначења младог аатрајарха и ради ирису ствовања његовом посвећењу“ (види стр. 80). С обзиром на ове наведене пишчеве речи о готово роаској политичкој потчињености римских папа Х-Х1 в. који су били само кратко времени притежаоци папског престола и у вези са изьанредно услужннм њиховкм држањем према далеким византијским императорима постају сасвим неразумљиве све

373

Оцене и прикази