Богословље

истока и римског запада, он се стара да сву одговорност за ту деобу по сваку цену баци салю и једино на грчки исток. И овде га кажњава неумољива судба, која обично гони све неискусне, тенденциозне историјске писце. Цела његова књига од почетка па до краја целим својим садржаје.м вапије због лажностн његовог принципнјелног става. Ево неких од врло многобројних његових сопствених тврђења, у којима он, не примећујући то ни салу јавно и одлучно признаје да су римске папе ако не више а оно у свако.м случају не мање одговорни и криви за стварање расцепа између хришћанског истока и запада, противно заветима Божанског Оснивача хришћанства. Писац и сам још и у до-фотијевском периоду сматра за могуће. да се римским папама Вигилију и Хонорију пребаци за неправилне односе прелла хришћанском Истоку (стр. 37. ср. стр. 39). А на стр. 45. писац директно каже; „Од Јулија 1 (IV в.) до Николе I (IX в.) они (т. ј. римске папе) нису се устезали од мешања у послове грчке цркве, чак и када их зато нису ни молили“. Можемо веровали да сам писац, као год и издавали његове књиге, озлично зна како се обично слштрзју и назнвају они људн, нарочито у епископском чину, који се „мешају у послове друге цркве чак и онда када их за то п не моле". У сваком случају и сам писац књиге строго осуђује цариградске патријархе баш за такав начин поступања (види стр. 39, ср. стр. 159 —173) Или ево како, на пример, писац описује акцију папских легата на ц-фиградском сабору 879 г., под председништвол! васељенског патријарха Фотија, за чију осуду и негацију он, изгледа, не люже да нађе довољно нзраза у своме речнику: „Они (т. ј. папгки легати) су дали свој пристанак на све, све су потписали, перед осталога и забрану да се силшолу вере додају речи: Filioque“, као и признање Фотија не салю за цариградског патријарха и другог јерарха после папе него, на велику радост Фотија и византинаца, признање Фотија за највишег првосвештеника (l'.pxit'peéç p.éyidroç) који има духовно поглаварство у целом свету. На тај начин Фотпје je постао први јерарх y васељенској цркви и прави врховни првосвештеник“ (стр. 73). ... Истина, писац каже да су папски легати у ово.м случају дозволили себи узурпацију за коју их je папа осудио, непризнавши гьихов рад. Но у сваком случају погрешка je била учигьена и непристрасни историчар, који je дужан да служи само и једино истини, требао би такође да осуди римску je-

372

„Богословље“