Богословље

Реторски снажне и лаке за памћење биле су и мале строфе у којима се поједини стихови понављали или реченицс почињале истим речнма. Н. пр.: „Јер ако љубите оне који вас љубе какву награду имате ? Зар не чине то и царнници? И ако Бога називате само браћи својој шта особито чините? Зар не чине то и незнабошци? (Мат. 5, 46, 47), или;. „Шта сте изишли у пустињу да видите? Треку коју љуља ветар? Него шта сте изишли да видите? Човека у меке хаљине обучена? Ето, који меке хаљине носе, по царским су дворовима! Него шта сте изишли да видите? Пророка да видите? Да, велим вам: и више од пророка!” (Мат. 11, 7—9). У говорима Исусовим било je не само лепога, него и драстичног и парадоксног, што je све дубоко продирало у душе слушалаца и није се лако заборављало. Зар се могле заборавити драстичне речи Исусове о труну и брвну, или ньегове парадоксне изреке као: „остави мртве нека укопавају своје мртваце”; „ко хоће живот свој да спасе, изгубиће га, ако изгуби живот свој, наћи ће га” Речи Исусове могле се, дакле, лако упамтити и памтити, а нарочито су их могли и морали памтити ученицн Исусовн, којн су стално били уз свога Учитеља, пажлшво ■слушали речи ньегове и тубили их као речи учите/ьа већег од свију пророка, као речи веће и за спасење важније и потребније и од речи самога Мојсија и Исаије! У помоћи им je била њихова свежа и јака меморија, меморија простих и умно свежих људи онога времена, када се учило само понављањем и памћењем учитељевих речи. Ученик je требао да учи сасвим речнма свога учитеља; добар ученик „личи на кречом обложену цистерну која ни једну кап не пропушта”. Што je за данашњег човека, за људе папирнога времена, тешко и немогуће, могуће je било код људи онога времена. Па и данас нас још изненађује и задивљује меморија код деце и код многих простих људн, који не читају, него слушанием науче и упамте многе дуге песме или приче, што начитан и умно оптерећен човек не бн

305

Речи Исуса Христа и њихова судбина