Богословље

у нама. Она je морална функција, ако ce »морално« узме y најширем смислу нормативно одређенога уопште. Услед тога она се не показује само у моралном животу у ужем смислу, век и у свему осталом, што има форму ; показује се и у естетичком и у логичном. 1 Али овде није место да се говори о томе. Све, што би се још могло нагласпти, то je, да се савест налази у дубини душе свакога човека без изузетка. Нема човека, који не би знао за грижу савести. По ап. Павлу чак и »незнабошцн, који немају закона«, по савести »чине оно, што закон прописује« (Римљ. 11. 14,15). Они показују, да je дело закона уписано не само у разуму и срцима њиховим (Јевр. 5,14 ; Римљ. 7,22), већ и у вољп (Римљ. 6,22).

Као што се из досад наведенога види, људски се живот своди на две врсте нагона и на духовност, чијој су цензури нагони иотчињени. Нагони, , сами по себи, нису ни добри ни рђави. Они су просто моћи, које условљавају нашу животну ексистенцију и које носе наш рад. Опасност од њих настаје тек у њиховој неумерености и неограничености. Стога je за сам живот неопходно потребно, да духовна енергија поглавпто пак она моћ, коју називамо »савест« даје нагонима правац у делатности ; потребно je, да се нагони потчгше управи савести. Ако ово недостаје, нагони ће ићи својим путем и њихов рад неке бити онакав, какав треба да je. Осим тога они ће, борбом са духовношку, створйти у души и такве несвесне чшъенице, које ће разорно утпцати на даљи ток живота. Зато се у васпитању све своди на јачање духовности уопште у смислу назначења. Циљ васпитагьа дакле мора бити савлађивање или обуздавање нагона под свима околностима ; савлађивање и обуздавање а не онеспособљавање и уништавање. Ово треба нарочито нагласпти, јер нагони су једина оруђа, јединп покретачи или мотори, који нам стоје на расположегьу за рад. Умртвити. нагоне значи, убити животну енергију, а то опет не значи ништа друго, век одузети себи живот. Ми кемо у своме даљем излагању пропратити борбу нагона међу собой и показати њихова ограничавања духовном енергијом ; показакемо да та борба управо и чини, да се у индивидуалном развитку може говорити о извесним периодима и степенима.

1 Р. Н äberlin, Der Charakter. S. 320 ; Wege und Irrwege der Erziehung S. 172 f. Упор, и његов списј »Über das Gewissen« (Basel 1915).

Ступњеш·, иидпвидуалног развития и васпптање