Богословље

нађен y једном рукоппсу од 13. века у Еривану, а мисли се да je настао у 7. или 8. веку, и то с грчког оригинала, а никэко од латинског превода. Има нетто двадесет већих и мањих места из овог дела, преведених на сирски језпк. Ово су мождз само преводи неких грчких фрагмената, а никако остаци целог спрског превода. Иринеј je, у главном, изнео учете гностичких j ереси у првој књизи свога дела »Adversus haereses,« и то овпм редом: Прво говори о Валентиновој јереси као најглавнијој у то доба, па затим говори о јересима Симона Мага, Менандра, Саторина, Васплида, Карпократа, Киринта, Евијенита, Николајита, о разним сектама гностичкпм, нарочито о Варвелиотима или Варваријанима, о јересима Кердона, Маркијона, Тацијана, Офита и Кајинита. По учету Валентиновом, почетак и узрок свему што постоји јесте савршени и највиши еон, а то je Пропатор (праотац) или Витое (основа). Он je невидљив, вечан и нерођен. Исто je тако вечна, као и он, Енија (мисао), која се у исто време назива Харис (мплост) и Сиги (ћутање). Од Витоса су произашли Нус (разум) и АлитпЈа (истина), од којих су опет произашли Логос (реч) и Зои (живот). Од тих су пак произашли Антропос (човек) и Еклисија (црква). Ових осам поменутих еона чине једну ограду, т. j. скуп од осам еона, који су стварно корен и основа свега што постоји. Од Логоса и Зои, поред Антропоса и Еклисије, произашли су и других десет еона, а то су.: Битное (дубок) и Мпксис (мешате), Агиратос (вечно млад) и Енесис (јединство), Автофиис (којн се рађа од себе самог) и Идони (уживате), Анинитос (иепокретан) и Синкрасис (уздржљивост), Моногенис (јединорођени) и Макарија (блажена). Ових десет еона чине једну декаду, т, j. скуп од десет еона. Од Антропоса и Еклисије су произашли дванајест еона, а то су : Параклит (утешптељ) и Пистис (вера), Патрикос (очински) и Елпис (нада), Митрикос (матерински) и Агапи (љубав), Аинус (вечни разум) и Синесис (разборитост), Еклиснастикос (црквенн) и Макариотис (блаженство), Телитос (воља) и Софија (мудрост). Ових дванаест еона чине једну додекаду, т. j. скуп од дванајест еона, а сви заједио скуп од тридесет еона или испуњење (πλήρωμα) небеског света.

126

Богослов.ъе