Богословље

друге конституции е чини утисак као да укпда право набора сабора ыанастпрског братства и да постављање настојатеља чини искључивим правом надлежног епископа, дотле трећа констптуција садржи диспозицију, да надлежни епископ пма под свпм околностима да подели конфирмацију наборном акту и личности коју je ыанастирскп сабор за настојатеља изабрао (τοΰ-όσιυιτά του-επισκόπου ύφ δν τό μοναστήριον τέτακται τόν ουταις έπιλεγόμενον πασι τρόπδις ηγούμενον προβαλλομένου). Конкретан случај директног 'поетављања наетојатеља од стране надлежног епископа имамо приликом осниватьа манастпра у Кратеји (граду пров. Honoria у М. Азпји, алп овде вала узети у обзир, да je ктитор манастпра био световна лпчност (министар финансија Johan), коме је свакако много било стало до тога, да личност коју je он узео у изглед за положа) настојатеља новооснованог манастпра, буде формално директно од надлежног епископа на тај положај поставлена. Без потврде од стране надлежног епископа новопзабрани настојатељ манастира није ыогао обављати ииједну функцију, која спада у правки круг настојатеља као таква. Компетенција локалног episcopus ordinarius обухвата и право надзора над манастирпма и члановима манастирских заједница, подвргнутих његовој јурисдпкцијп, а у вези стим и дисциплинарну власт, која je била безуветно потребна ради што ефикаснијег вршења надзорног права. Евпскоп je водно надзор над извршавањем на ыанастир и монахе односећих се државних и црквених правних проппса и законских одредаба те je у ту сврху пмао право да било лично било путем нарочитих својих органа τής εκκλησίας) у све манастирске послове ингерира и да према констатованом налазу учини диспозиције,· које би ситуацпја изискивала и које би за сходне нашао (Nov. 100 с. 4 ed. Zach. II 24/5). Episcopus ordinarius има у конзеквенцији свог надзорног права да води надзор у погледу тога, да монаси и монахшье ни под ко]им околностима не напуштају своје манастире и лутају по градовима, па ни у случају ако би имали да свршавају неохподно нужне личне послове (Холи 155 с. 42 ed. Zach. II 323/4). Већ претходшщи цара Јустинијана I. издали су иаредбе, да монаси и монахшье без ппсменог одобрења надлежног локалног епископа не могу предузимати никакво путовање у Цариград, Антиохију и друге градове (наредба

188

Богословље