Богословље

приликама живота. Отуда и дужност, да се наставом и васпитањем развнј а духовны живот, какав je показан у Беседи на гори. Али Беседа на гори ни je израз само вишег, идеалног живота, који je могао бити конструисан у стажу каквог људског ентузиазма. Она je отисак и најузвишенпјега стварног земаљског живота. Jep, скоро сви тумачи Св. Писма слажу се у томе, да Беседа на гори како je изложена у јеванђељима :по Матеју (гл. 5 —7) и, у много краћем обиму, код Луке (6, 17 —49) није тачна репродукција Христове беседе, одржайе на гори. И један и други јеванђелиста препричали су беседу у намери, да даду што потпунији програм Христовог учежа, па су стога према своме нахођежу ■— уносили неке ствари из жеговог доцнијег учежа, а неке можда и изостављали. Беседа на гори у овавом облику, како je изложена у јевацђељима, пружа услед тога мпсли Спаситељеве, којима je изобиловао жегов Божански Дух з®· све време свота бављежа на земљи. Она je, као таква, јединствена у својој врсти.Осимтога ойа je —по своме васпитном значају јединствена и зато, што je у најузвишенијем духу Божанскога Учитеља нашла и своје оличеже. Исус Христос, својим доласком на земљу, није донео само Божанско учеже, већ и савршени пример жеговог испужежа. Он je својим животом и радом дао људима углед за сва времена ; показао им je, да истакнути идеали у Беседи на гори нису празне речи, већ како каже св. Јован Златоуст »нова животна правила« 1 за свакога, ко у истини хоће да испуни своје назначеже на земљи.

У Беседи на гори Исус Христос je истакао девет изрека или олаженстава око којих се може груписати све остало учеже. le изреке гласе: 1. »Благо сиромашнима духом«, скромнима и смернима у духу, -»jep je жихово Царство Небесно« ;2. »Благо онима, који плачу 2 «, услед почижених грехова, »јер ће се утешити«; 3. »Благо кроткима, јер ће наследити« нову, неоеску »земљу« ; 4. »Благо гладнима и жеднима«, али не хране и пића, већ правде, »јер ће ce наситити«; 5. »Благо милостивима«,

1 S. I. Chrysostomus, НошШае in Matthaeum, ed. I- P. Migne (Patrol, graecae, tom. LVII, Parisiis 1862) p. 223.

Ми ћемо задржати израа »који плачу (плачьцпи)«, иако то није право значење грчке речи ~πενθοΰντες".

197

Беседа на горп у наСтави и васпптању