Богословље

ходност измене канонскнх забрана у погледу епнскопског целибата π другог свещтеничког брака (стр. 82.). Ваља ипак прпыетитн да je нетачна ауторова одредба појма о црквн, као друштву, које обухвата православии свет (стр. 64.). Уосталом из даљег излагања се јасно види, да je, овде по среди један од ретких lapsus’a linguae у књизи. Али другчије стоји ствар са другим мпшљењем ауторовим. На стр. 75.—76. и 138. ппсац свесно или можда несвесно допушта погрешку у схватању и тумачењу познате молитве православие цркве о уједињењу свих хришћана. Његове речи : »Unsere Kirche betet unaufhörlich und inbrünstig in jeder Liturgie um den Frieden der ganzen Welt, um den Wohlbestand der heiligen Kirchen Gottes und um die Einigung (ihrer ? Kirchen ?!) aller« стоји у противности ca оригиналшш грчким текстом ове молитве : »iper tis irinis tu simpantos kosmu, evstatias ton agion tu Teu ekklision ke tis ton p a n t ο n Enoseos, tu Kiriu deotomen (впдн код Migne. Patrol. S. gr. t. LXIII. col. 907. упор. t. XXIX. col. CCCXXXIL). Реч »ton panto n«, (курзнв je наш), јасно говори о томе, што се овде не могу разумети »ton ekklision«. Па се и по себп разуме, да није била умесна и природна молитва о уједшвењу св и ј у дркава у доба св. Јована Хризостома и можда још раније, кад je Христова црква била јединствена. . . . Историјска фраза, коју писац цитира у примедби 30. на стр. 76., да »зидовн, којп деле хришћанске цркве и веропсповедна друштва, не достижу висину неба«, несумњиво припада пок. кијевском митрополиту Платону Городецкоме (t 1. X. 1890. г.). И нехотице свакоме пажљивом читаоцу књиге мора пасти у очи факт, да аутор у 111. глави не помшье, да најглавније место у православном богослужењу нарочито манастирском (н. пр. Светогорском), које најгише одговара прописима богослужбеног устава, заузима читање, које уз то има и своје специфичке одлике, карактеристичне не само за православље у опште у поређењу са западним хришћанством, већ и за оделите (помесне) православие цркве (н. пр. грчку, руску, сиријску ђурђијанску и т. д.). Ова одлика можда join више од остадих особина, које je ппсац навео, говори о верности православља старом хришћанству, у чему баш аутор и впди (стр. 114., 116. и др.) основну црту православие нобожности.

238

Богословље