Богословље

српски етндчкп карактер. То бп се могло закључити по многобројнпм 'траговима у топографским назпвдма и у језику данашњпх Грка, напр., ςέρβου у Аркадији ; ςούρτπα π ςερβόχια j Теса ли jи, ςερβιάνικα код Коринта, ςερέβιανι код Берата, ςερβιανα код Јањпне, ςύρμπανι код Калаврије, ςερβοτα у Месенијп, ςέρβεικα у Лакедемонији 1 . Руски паучник Панченко говори, да ce у VII веку у Малој Азпјп, у Вптиннјп звао један град γορδόσερβα као зшпомена на Србе, ко je je средином VII века преселпо цар Констант у Малу Азпју приликом свога ратног похода на Словене Балканског Полуострва ; од 1200 г. тај крај се зове servochoria српски крај 2 . Као успомена на Србе јесте град τά ςερβλια, τα ςερβια, Kojii се помшье код Порфпрогенита на Јзшозападу од Солуна, на једној притоци реке Бистриде. У српско-словенском преводу Летописа Јована Зонаре тај се град зове Српчиште 3 . Дакле, своје име Србд су добили у својој прапостојбни. У прасдовенском језику реч * зьгвъ значила je дете, син: у савреыеном пољском, кашубском и диалектично у руском језику ова реч се употребљава са префиксом ра : пољск. pasierb, рус., у рјазанској губернији пасербъ, што значи син од ирве жене 4 . Бугарско се име спомиње код наведених Словеиа тек у 9. веку, када су потпали под власт Бугара. Али су се ови Словени против њих дизали више пзтга, найме 929., 933. и 969. г., када су се од њих и ослободили. Ну, то je била она трупа Бугара, која се издвојила од својих сродника на Волги, где je била ньихова држава, Црна Бугарска, прешла на Балканско Полуострво и спојила се са Печењезима и Куманима.. Они су спојили племена Мизије и Тракије ■— -пословењене Бутаре и под каком Аспарпхом крајем VII века основали државу. Тако ■сједињеним силама ширили су се балканским превојима ка до лини Марине и њеним сливовима горњег и средњег тока, а затим на исток с намером да заузму Цариград. Они, дакле, join нису били сасвим пословењени, него су се постепено претапали у Словене помоћу веЬ пословењених угро-моиголских племена, који су говорили прасрпско-хрватским диалектом и носили заједничко име »Словъне«. Али се с оснивањем државе и код овпх постепено будила национална свест, што се изразило пре свега у примању имена »Българы« место »Слов-вне«. На језику месних Словена'име »Българы« усличавало се значењу »bKlgäriti«, што je означавало изазивати тужна осе-

1 L. Niederle. Slovanské starozytnosti, dilu 11, svazek 2, стр. 389—399 ii 444—446,-

2 Види; Љуба Јовановић. О прошлости Босне и Херцегопине. I. Београд 1909. г., стр. 109 —111; Ст. Станојевић : Визаитија и. Срби, Дl. Нови Сад 1906, стр, 215. Niederle, ibid. Стр. 399 и 439.

3 Јован Ердељановић, ibid., стр. 8.

4 Д. П. Джуровичъ, ibid.

281

Народиост старо-црквенословенског језпка