Богословље

словом щ и шт, која су била умекшана: * evëtja > * svet’š’a > * sveš’č’a > св-Бща »Савина книга«, Хплендарскд листики« ; шт : Супражски рукопис. Трупа Јужнпх Словена, ко ja се спуштала долиноы реке Мораве и Посавпном, пзговарала je g’ као t’š’, а затпм се језпк, створивши умекшано č’, пршьубйо још впше предшем ненцу и створио ć-k: * > * chotVo > * оћос’3 > хоћу; диалектично * hoču. Од č’je постало словеначко č : hočem. Једне масе источне трупе јужнпх Словена пзговарале су g’ као k’j услед усличавања по месту стварања сугласника уыекшаног t’ испред j са k’ : *svëtja> *svët’ja> * svëk’ja. Западни Словени изговарали су g’ као t’s’, откуда-с; * > chot’s’q > пољск. chcç, чеш. chci, горше луж. eben. Ако су групаыа dj, tj претходили у изговору z и s, онда се : 1. трупа zdj. претварала, вероватно, још у прасловенско доба, у ž’d’ž’, испор. рус. ž’ž’ пндоев. * oisd. > oizd.- > праслов. * jëzdjq > малорус, шжджу, рус. ежжу; пољск. ježdž§ ; староцр. слав, ъждж ; 2. трупа stj у šč, затпм се у јужносЛовенским језпцима дисимил иров ал а у št, сем словеначког језпка : * пн. евр. * tet - >праслов. * tbstja ) староцркв. словен. тьшта ; срп. хрв. тащта, слав, tašča«, а) у руском, западно-словенским језицпма и у словеначком остало без промене: *ин.евр. »poust- >праслов. * pustja) * pušča, рус. пуща, пољск. puszcza, словен. pušča ; цркв. слов, по&шта. Трупе gt, kt п cht пспред меканих самогласника прежпвеле су у словенским језпцима оне псте промене, које су се дзвршпле ca dj и tj : 1. * noktb < * пдев. «noletis, лт. naktis, црв. слов, ношть, срп. хрв. nob, словен. пос ; рус. ночь, пољск. пос, чеш. пос, горше ср. луж. пос, бутар, ноштъ ; 2. » mogtb < идев. moghtis, староцрв. слов, мошть, српскохрв. моћ, словен. moč, рус. мочь, пољск. moc, чеш. moc, горше луж, срп. môc ; 3. * vereliti < * uers- млатптп, «versti) vrći 1 . Из наведеног се впди, да су и ž’d п š’t’ трупе гласова, које су по органпма свога ствараша п месту порекла пзраз једне језпчне пндивпдуалностп са групама d’z’, t’š’ > č’, обе трупе су јако умекшане : ž’ je било умекшано, као руско ж, у речи еж’ж’у, тако да je п d’ впше лпчпло на српско-хрв. ђ, a š’ се у изговору впше сливало са 6, него са t’ ; зато ппецп Савине кшпге и Хплендарскпх листика не пишу шт, век щ. И, мпелпм, да je ппсаше -шт у наведенпм случајевпма резултат само пзједначеша у ппшчевом слуху щ са -шть по палэталностп, нарочито у онпм случајевпма, где су трупе gt, kt, cht пспред меканих самогласнпка дале у старо-црквено-словен. језпку шть ; напр. * noktb» ношть. У стварп бележеше яаве-

1 Литературу предмета вид. у Г. А. Иљпнског, »Праславянская грамматяка«. Н'Ьжпиъ 1916. г. стр. 250-253.

290

Богослов.ъе