Богословље

деног пзговора у староцркв. словен. језнку са жд ишт није нпшта друго него један од стади уйа језичног преживљавања g’ π g’ y говору Солунокпх Словена, и судбина даљег правца тога пзговора зависела je од географских и културнпх услова живота носпоца те језпчне индивидуалности, само што преписивачи свештених књпга нису те промене бележили нетто из мистпчног схватања, а нетто из недовољне вештине у изналажењу фонетскпх знакова. Свакако je значајно, што се у македонским говорима не изговара ни -жд ни гит, већ e’ и к\ Бугарски језпк je прпмно и развио жд и шт тврдог карактера. Међутим старословенски језик могао je да изгуби палатално ž’ путем појачања палатализације у смислу давања d’ боје ђ као што je српско-хрватскп говор, бојадишући у групп d’z’ палатално d’ као ђ, пзгубио z’, кад би он и даље служио као израз душе народа. Писање у неким случаевима ъ место ia у староцркв. дловен. споменпвдша, као напр. у 1. и 2. над. именица у »Супраљском рукопису« ; бан-в на бр-вгъ моръ (41), не сведочи о томе, да се у старословенском језику -в уопште изговарало као ja и да je то особина бугарског језика, него да je то случајна појава у уметности преписпвања, везана са нејасним самогласником (е а ) иза / у почетку ина крају речи : изразили смо мишљење, да je неточна трупа јужних Словена изговарала ё као ie и као ia e у почетку и на крају речи, а старо-црквенословен. јез. у овом случају усличава ъ <ё, које je различног порекла, са ia : iас т и при -в ст и, -вмь по аналогији са речима срп. хрв. јахатп, јахање, словачк. jachat’. Прасловенски полугласови ъ, ь разлиновали су се у староцрквено-словенском језику као и у свима прајужно-словенским говорима ; ъ се изговарало као нејасно о, а ь као нејасно уско е : dbnbsb, ст. црк. слов, дьньсь, срп. хр. данас. У смислу изговарања ових полугласника језик je, као што сведочи упоредна граматика, преживео више промена : 1. прасловен. ъ одговара и у другим индоевропским језицпма, сем германског и старо ирландског, где се и у извесним условима изменило у о, а у грчком у и ; например : * BBdëti <иде. bhüdh, лт. budéti, гот. budum, грчко. πέπυσμαι, ст. инд. bubudhima ( = будили смо се); прасловен ь одговара у наведении језицима i, које ce y герман, келтском и лат. јез. у извесним условима изговара као ё : * stbdza < инцоевр. * stigh-, латии stiga (= стаза), грч. έ’στιχον (= аорист : »изађох«) ; * rxibzda < и дев. mïzdhâ, гот. mizdö, грчко μισθός ; 2. из-говор после диференцације прасловенског језика, о коме може да се говори само по ономе, што je забележено у споменицима старословенског језика ; 3. различавање у изговору ь и ъ у историји живота појединих словенских језика ; 4. изједначавање у изговору ь са ъ у српско-хрв., словеначком и бугарском језику, и ъ са ь у западним словенским

291

Народност старо-црнвенослевенског језика